Drugačiji svet je - nemoguć

Yo La Tengo potiču iz predgrađa Njujorka. Iz istog mesta u kom se rodio Frenk Sinatra – Hoboken, Nju Džersi. Bend postoji četvrt veka, iza sebe ima 11 albuma, a čine ga supružnici Ira Kaplan (vokal, gitara, klavir) i Georgia Hubley (vokal i bubnjevi), kao i basista James McNew (takođe vokal, a u slobodno vreme lider benda Dump).

Do Ire Kaplana sam došao putem e-adrese s njihovog sajta. U tom mailu sam se predstavio i zamolio ga za telefonski intervju, pomenuvši nekih dvadesetak bendova koje puštam u radijskoj emisiji Gistro FM, između ostalih i The Glands, za koje sam čuo upravo iz nekog starog Kaplanovog intervjua. Nekoliko dana kasnije dobio sam njegov odgovor u kom mi je rekao da nema običaj da odgovara na zahteve tog tipa (pošto ih verovatno dobija na desetine dnevno, a i zahtevi za intervjue se obično prosleđuju menadžmentu grupe), ali da je načisto oduševljen da neko iz Srbije zna za The Glands, i da bi mu bilo drago da se čujemo... I čuli smo se.

POPBOKS: Kažu da Yo La Tengo nije preterano popularan u Engleskoj. Ima li istine u tome?

IRA KAPLAN: Ta informacija verovatno datira iz nekog starijeg intervjua. Istina je da nas nisu puno voleli u Engleskoj početkom 90-ih, ali su se stvari poprilično promenile u poslednje vreme. Toliko su se promenile da smo npr. 2004. godine sa Gorkys Zygotic Munkis svirali u čak 12 engleskih gradova, što je ujedno bila naša najveća britanska turneja.

A gde u Evropi najviše volite da svirate; koja evropska zemlja ima najviše fanova YLT-a?

Obožavamo da sviramo u Španiji, tamo imamo mnogo fanova, i svaki put kad odemo u Španiju jedva čekamo da izađemo na binu.

Reci nam nešto o vezi džeza i YLT-a. Album Summer Sun je prilično inspirisan džezom, pa me zanima da li je to samo početak vašeg eksperimentisanja sa džezom?

Sve troje smo veliki zaljubljenici u džez, slušamo ga gotovo ceo život, a s obzirom na to da se trudimo da na svakom novom albumu zvučimo drugačije, taj spoj je bio nekako logičan.

Poslednjih nekoliko godina smo svirali s mnogo više različitih ljudi nego ranije. Neki od njih su naši prijatelji, a neke nismo poznavali lično ali smo cenili njihov rad. Tako smo, npr., imali sešn-svirke s članovima legendarnog Sun Ra Arkestra. Upravo ti ljudi koje nismo lično poznavali bili su prekaljeni džez muzičari s mnogo iskustva, tako da je bez sumnje rad s njima prilično uticao na nas da budemo malo više džezi u poslednje vreme.

Vaš EP iz 1999. Other Directions in Music sa Roy Campbell Juniorom verovatno je nešto najrazličitije od svega što ste ikada uradili u karijeri. Kakva je bila tadašnja postavka benda, koje instrumente ste svirali ti, Georgia i James?

Ja sam svirao klavijature, Georgia bubanj, a James takođe bubanj... ček’ sekund... mislim da je James svirao i bas, ne mogu da se setim. U stvari ne, nije svirao bas, ja sam svirao bas deonice na klavijaturama (smeh). U svakom slučaju, siguran sam da niko nije svirao gitaru na tom EP-ju.

Šta misliš o skidanju muzike s interneta? Smeta li ti kada ljudi skidaju vaše albume za džabe?

Iskreno, to me ne brine preterano. Volim kad ljudi slušaju našu muziku i nije mi toliko bitan način na koji dolaze do nje. To je isto kao kad odeš u biblioteku i pozajmiš knjigu. Pisac bi možda više voleo da je kupiš, ali biblioteke nisu nelegalna mesta. Ako ljudi skidaju našu muziku za sebe, i ako tu muziku narezuju prijateljima, to mi je savršeno u redu. Takođe, postoje ljudi koji kupuju mnogo diskova, i skidanje muzike im je jedan od načina da provere šta im se sviđa a šta ne, tj. šta će kupiti na originalnom disku, a šta ne. Naravno, to mi je takođe u redu. Poenta onog što želim da kažem: nemam nikakav problem kad neko besplatno skida albume YLT-a.

Da, a pogotovu što postoje zemlje kao što je Srbija, u kojima je u prodavnici nemoguće kupiti originalne diskove mnogih bendova, naročito ako ne izdaju za neku veliku diskografsku kuću.

Upravo tako. S druge strane, postoji i download koji se plaća, što je takođe ok. Generalno, svet je takav kakav je, neke stvari je nemoguće promeniti sve i da hoćeš, i svaka borba protiv realnog stanja je unapred izgubljena bitka.

Čuo sam jedan trač koji kaže da je James nekoliko puta pozajmio glas liku koji je prodavac stripova u crtaću Simpsonovi. Ima li istine u tome?

(smeje se grohotom) Nemam pojma, još nisam gledao novu sezonu Simpsonovih, sve je moguće.

Postoji li album uz koji voliš da zaspiš? Voliš li uopšte da zaspiš uz muziku?

Pošto Georgija i ja u spavaćoj sobi imamo TV, a muzički uređaj nam je u dnevnoj, gotovo se ne događa da zaspimo uz muziku.

Kad smo već kod tih neobaveznih pitanja, kada obično ustaješ ujutru, voliš li dugo da spavaš?

Da, volim da spavam dugo. Kada nismo na turneji, najčešće ustajem između 10 i 12 h.

Znaš li koji album YLT-a je najprodavaniji?

Mislim da je to i dalje And Then Nothing Tuned Itself Inside Out. Mada je I Can Hear Heart Beating as One odmah uz njega.

Da li je to nepravda prema I Can Hear Heart, s obzirom na to da je to jedan od najbitnijih albuma u muzici ikad (autor intervjua se dalje gubi u ne tako neophodnom objašnjavanju o značaju Can Hear Heart u njegovom životu, prim. V.S.)?

Mnogo hvala na komplimentima. Mislim da je I Can Hear Heart skrenuo pažnju mnogih ljudi na YLT, i da je upravo taj album najviše zaslužan za dobru prodaju And Then Nothing.

Kad već pominjemo I Can Hear Heart, zanima me da li još uživo svirate pesmu s tog albuma Center of Gravity?

Da, sviramo je. U stvari, baš smo je danas svirali na probi – aranžman je malo promenjen, ja ću svirati klavir, a pošto nisam baš neki pijanista, malo mi je trebalo da se snađem u toj ulozi, ali čini mi se da će na kraju zvučati ok. Sledećeg utorka imamo koncert u Njujorku, u klubu Tonic, i tamo ćemo prvi put svirati Center of Gravity u novom aranžmanu.

Jednom godišnje svirate obrade na radiju WFMU, i u poslednjih nekoliko navrata kao gostujuća pevačica pojavljuje se devojčica Lila. Ko je ona?

Moja 12-godišnja sestričina. (smeh)

Kako vreme prilazi, sve bolje peva...

Da, to verovatno ima veze s tim što je sada s nama na radiju, za razliku od prošlih godina, kada je bila uključena u program telefonskim putem, i tada je uglavnom pevala napamet, pošto nije baš najbolje čula našu svirku. Sada smo svi čuli jedne druge mnogo bolje. (smeh)

Grupa s kojom vas često porede je Sonic Youth. Šta misliš o njima i možeš li da uporediš njihove albume pre dolaska Jima O’Rourka i posle toga?

Da budem iskren, još nisam čuo albume na kojima je Jim svirao. Gledao sam ih uživo s njim i to je zvučalo skroz fantastično. Ako me pitaš za generalno mišljenje o Sonic Youthu, mislim da je danas teško naći bend koji je bitniji od njih u svakom mogućem smislu. Način na koji oni balansiraju između svojih eksperimentalnih izdanja, off-projekata i albuma koje izdaju za Geffen daje savršen primer mladim bendovima kako i nakon toliko godina ostati vitalan i svež.

Pretpostavljam da ih vas troje poznajete, jeste li se nekad družili?

Da, znamo se sa svima njima, mada možda najbolje poznajemo Steveja Shellyja. Nikada nismo bili toliko bliski da izlazimo s njima, ali se poznajemo i cenimo međusobno.  

Što zbog činjenice da ste tokom karijere obradili pet-šest pesama Velvet Undergrounda, što zbog izvesnih sličnosti u zvuku, imam utisak da su vas muzički novinari poredili s njima češće nego Oasis sa The Beatles. S tim u vezi, ne mogu da odolim a da ne pitam da li si ikada upoznao Lou Reeda?

Skoro da nisam. Razgovor koji sam imao sa njim je bio toliko kratak i neobavezan da bi se to teško moglo nazvati upoznavanjem. Dok sam, npr., sa Maureen Tucker ostvario mnogo bolji kontakt. Početkom 90-ih, kada su se članovi Velvet Undergrounda ponovo skupili, radio sam intervju sa Sterling Morrisonom za časopis Spin: Sterling je bio sjajan lik. Svojevremeno sam radio intervju i sa Johnom Caleom, koji nije bio baš pričljiv kao Sterling, ali i on je ok tip.

Kojim poslovima si se bavio pre YLT-a?

I Georgia i ja smo bili lektori, vršili smo korekturu raznih knjiga. Takođe, oboje smo radili u klubu Maxwell, ona je bila DJ, a ja povremeno tonac bendova koji su svirali tamo. Pored toga, Georgia se bavila i animacijom.

Pišeš li i dalje muzičke recenzije?

Jako, jako retko. Čak sam se i početkom 80-ih, kada sam pisao za neke muzičke magazine, mnogo više bavio biografskim tekstovima raznoraznih muzičara nego što sam recenzirao albume.

I za sam kraj, navedi mi neke albume koje slušaš ovih dana, svejedno je da li su stari ili novi.

Kao što sam ti pomenuo u e-mailu, bend The Glands mi je totalni hit, slušam ih non-stop. Oni ovde nisu mnogo popularni, i možeš da zamisliš moje iznenađenje kad dobijem e-mail od nekoga ko živi na drugom kraju sveta, i ko ih takođe voli.

Da budem iskren, ja sam za njih čuo iz jednog tvog intervjua.

Stvarno? Sjajno, drago mi je da to čujem. Stvarno mislim da je njihov drugi album nešto skroz posebno.

Možda još neki bend?

Definitivno Lambchop. Oni su jedan od bendova koji mi ne mogu dosaditi ma koliko ih često slušao.

 Povezani članci:
Po narudžbi, za prijatelje - izveštaj sa koncerta u Kopenhagenu (2006)
I Am Not Afraid of You and I Will Beat Your Ass - recenzija albuma (2006)
Prisoners of Love - recenzija albuma (2005)