U koncertu koji je trajao preko dva sata (+dva bisa), naš dopisnik iz Danske svedoči o svim licima YLT: od psihodeličnog noisa do savršenih pop himni
Klub: Vega
Datum: Nedelja, 5. novembar 2006.
Postoji više razloga zašto je koncert grupe
Yo La Tengo protekao tako da je čak i u lokalnim novinama spomenut kao izuzetan, što se indie bendu rijetko dešava. Prvo - prostor u kome su svirali im je potpuno odgovarao. Klub Vega nosi nešto atmosfere starog SKC-a. Obezbjeđenja gotovo da nema, članovi benda su blizu/daleko od publike na metar, a ne postoji ni ograda. Ovakvo, gotovo intimno okruženje, pogoduje koncertu koji će neko održati za prijatelje i djeluje da je ovo prostor u kome Yo La Tengo zvuče najbolje.
Dalje, Yo La Tengo postoje 20-ak godina i njihova usviranost je neosporna. Tokom koncerta, često su mijenjali instrumente, pa je tako svaki član benda na kraju večeri po jednom svirao klavir, gitaru, bubanj i bas. Iako nikad nisam imao sreću da čujem Joe Santiaga (Pixies) kako vlada gitarom, to teško da je iznad nivoa na kome je Ira Kaplan (YLT - vokal, gitara i klavir). Bilo je tu čak i hendrixovskih trenutaka, vitlanja gitarom, sviranja iznad glave i u nijednom trenutku to nije ličilo na glumu: prosto zato što nije ni bila.
Najbolje od svega, YLT su izuzetno kompaktan bend. Georgia Hubley (bubnjevi/vokal/klavir) i James McNew (bas/gitara/bubnjevi) nisu ništa manje u prvom planu od gitariste Kaplana, naročito u pjesmama u kojima se čuje Georgijin vokal (I feel like going home, u kojoj je svirala klavir), ili u pjesmama u kojima je bas linija dominantna (Pass the hatchet, I think I'm goodkind, nažalost nije odsvirana Moby octopode).
Kad smo kod Pass the hatchet, uvod je pored strahovite bas linije imao i nevjerovatnu i totalno izmijenjenu gitarsku solažu koja se može koristiti kao školski primjer za ono što se neprecizno naziva eksperimentalnom rock muzikom.
Iz svega navedenog je jasno da je komunikacija benda sa publikom protekla savršeno. Tako smo imali dijalog u kome Ira kaže: "Pošto je ovo bis, bićemo toliko ljubazni i ispuniti jednu želju nekome iz publike, jer više od izvedenog večeras nismo planirali“.
(čuje se ime pjesme)
„Važi.“
(publika počinje da aplaudira)
„Samo opušteno sa aplauzom, jer ovo nismo svirali dugo, tako da ćete teško imati poriv da aplaudirate kasnije“.
Nismo čuli
Sugarcube i
Black flowers, ali zato jesmo
Center of gravity (odsvirana takođe „po narudžbi“),
Mr tough,
Sometimes I don't get you kao i
Autumn Sweater. Akcenat je bio na albumima
I can hear the heart beating as one (1997) i ovogodišnjem
I’m not afraid of you and I will beat your ass. Strahovito jednostavni i prijatni, a u isto vrijeme izrazito profesionalni i sa začuđujućim stepenom vladanja instrumentima, Yo La Tengo su odsvirali koncert koji će vjerovatno pamtiti i sami. Za publiku se to pitanje ne postavlja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.