Postoji izvesna lakoća kojom YLT stvaraju i ubacuju slušaoca u svoj ambijent. Lako se može ući u njihovu atmosferu, sanjivu i zamišljenu, možda baš zato što i prave albume za one koji više žive unutar sebe nego spolja. Njihova muzika je, kaže naš kritičar, idealna vrsta tišine kakvu želite da čujete
Yo La Tengo su sa godinama postali poznati po sledećem:
- oni zaista vole muziku, bilo sa aspekta svirača ili sa aspekta nekog ko poznaje istoriju muzike 20. veka;
- vole da prave dugačke albume u koje stavljaju svoje vizije raznih stilova (u skladu sa tim su i dugački naslovi albuma);
- iako su uvek negovali neku vrstu pravljenja specifične atmosfere, nikada nisu snimili dva suviše slična albuma;
- na kraju, sve to čine na vrlo simpatičan način, nepretenciozno i možda suviše introvertno da bi ikad izazivali suviše pažnje.
- negde u svom svetu, savršeno zadovoljni onim što imaju u sebi, Yo La Tengo sviraju za svoju dušu.
Album
I Am Not Afraid of You and I Will Beat Your Ass otvara 10-minutna
Pass the Hatchet, I Think I'm Goodkind, sa repetativnom ritam sekcijom, uz solo gitaru Ire Kaplana na ivici noise improvizacije, uz vokale koje su potopljeni dublje u miks. Otprilike, kao kad bi
Neli Young svirao kraut rock. Bez oklevanja, već na početku, odvešće nas pravo u svoje carstvo sanjive buke. Ovog puta na albumu ćemo naći čak tri pesme takvog formata i oblika.
Sledeće pesme se vraćaju pop formi, pokazujući da oni mogu lako de se izražavaju na oba načina, i kao improvizatori i kao muzičari kojima je stalo do pop formata. Primećuje se veće prisustvo klavira, malo brži tempo pesama, malo plesnih delova, kao što je pesma
Mr. Though, dok se u nekim pesmama može čuti psihodelija nalik na
The Byrds (
The Race Is On Again).
Analogni sintisajzeri nose
The Room Got Heavy, pesmu mračnijeg i hipnotičnog tona. Raspevani pop ima svog predstavnika u
I Don’t Get You, a klasični gitarski zvuci Yo La Tengo potpomognuti starim sintisajzerima će se čuti u
I Shoud’ve Known Better i
Happines Is A Warm Gun. Ova druga nije obrada svima već poznate pesme, jer na ovom albumu bend nije priložio nijednu, što je presedan kada je reč o bendu koji je karijeru dobrim delom gradio putem obrada. Najkatarzičniji momenat dolazi na kraju:
The Story of Yo La Tengo, koja bi lako mogla da bude neka pesma
Sonic Youth, svojom eksplozivnom euforijom i monotonijom pojačava efekat celom (velikom) dužinom.
Dakle, opet smo dobili album koji svojom raznovrsnošću prevazilazi uobičajene granice. Ali ipak se pored svega toga album ne pretvara u haotičnu zbrku, već se oseća jedinstveni dodir zvuka YLT, što je verovatno jedan od odlučujućih kvaliteta benda. Reč je o bendu kome strast za muzikom ne dozvoljava da suviše ode na jednu stranu, već će svoje poznavanje žanrova prikazati koliko mu format albuma može dozvoliti. Otud uvek toliko pesama i tolika minutaža albuma.
U gitarskim pesmama bend zvuči prljavije nego što smo navikli, i uopšte reklo bi se da je produkcija ovaj put manje sterilna nego na nekim prethodnim albumima. Bend zvuči življe, slobodnije, dok duvačka sekcija i klavir, koji su dosta prisutni, otkrivaju nove momente u njihovom zvuku.
Dovoljno isti da bi bio klasičan album Yo La Tengo, i dovoljno različiti da ne bi slušanje učinio izlišnim, ovaj album je još jedno pozitivno poglavlje u priči o ovom bendu. Muzika za slušanje nedeljom ujutru, u mamurluku, ili radnim danom uveče, kada se oslobađamo stega još jednog dana u kome svet traži suviše od nas.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.