YO LA TENGO
Prisoners of Love
Ako zanemarimo par izuzetaka, na kompilaciji preovlađuju mirnije note iz novijih razdoblja njihove karijere, dok glasne gitarero strukture, koje su nekad činile okosnicu njihovih koncerata, imaju više dokumentarnu nego reprezentativnu vrednost
Siroti mali hrčci - bračni par Ira Kaplan i Georgia Hubley - uz pomoć debeljuškastog James McNewa na bas gitari, zovu vas da zavirite u sklonište
Yo La Tengo melodija. Ako niste poznavalac njihovog starog zvuka, provirite–možda vam se svidi. A ako jeste, nema razloga da nabavite ovaj album, ionako sve već imate.
Prisoners of Love: A Smattering of Scintillating Senescent Songs: 1985-2003, dupli album fromovski zapetljanog naslova, pregledje najsvetlijih i najmračnijih trenutaka njihove karijere. U trostrukoj verziji imate priliku da na dodatnom CD-u čujete neke retke, retko dostupne i do sada potpuno nedostupne snimke. Trostruka verzija albuma je izdata u ograničenom tiražu.
Yo La Tengo (engleski - More Ketchup, Bubba), hobokenska trojka pod zaštitom Matador Recordsa, njujorške produkcije kaseta i gramofonskih ploča, plovi mirnim estradnim vodama. Poslednji albumi And Then Nothing Turned Itself Inside-Out (2000) i Summer Sun (2003) predstavljaju idealnu zvučnu podlogu za šetnju po dnevnoj sobi: prvo iz fotelje u dvosed, zatim sa dvoseda na trosed i na kraju, kao što neko reče, sa troseda u Crno more. Ako zanemarimo par izuzetaka, na kompilaciji preovlađuju mirnije note iz novijih razdoblja njihove karijere, dok glasne gitarero strukture, koje su nekad činile okosnicu njihovih koncerata, imaju više dokumentarnu nego reprezentativnu vrednost. Telepatnja ili kraj duge mentalne veze sa ovom grupom tera me da malo dublje razmislim: dve jedine stvari gore od putovanja u tišinu su: 1. sama tišina i 2. sećanje na vreme pre tišine.
Nekad davno je Predsednik Yo La Tengo bio omiljeni proizvođač intelektualne buke njujorških komšija
SonicYouth. Virtuozno klizanje na kakofoničnom ledu kreštavih gitara. Autistični vokali omladinca i frontmena Ire.
Ne može se reći da poslednja studijska ostvarenja nekad najboljih epigona
Velvet Undergrounda nisu bila dobra. To su solidna dela, ali jednostavno ne i na nivou onih Yo La Tengo u čiju misiju i u čije mogućnosti su verovali njihovi sledbenici i obožavaoci. Da li su vremena buko-nostalgičara otišla u nepovrat?
Na kraju izdvojimo potpuno nepotrebnu obradu
Sun Raovog Nuclear War. Pesma je odigrala važnu ulogu u vremenu u kom je nastala. Hladni rat su dobili hipici. Nuklearno oružje je danas u sigurnim - NJIHOVIM rukama! Painful.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.