Muzika je ranije bila interesantnija

Lider Shellaca Steve Albini vlasnik je jedne od najimpresivnijih biografija u alternativnoj muzici. Tokom 80-ih, predvodio je brutalni Big Black i etablirao se - kako zvukom, tako i brojnim DIY ("uradi-sam") aktivnostima - kao jedna od vodećih ličnosti američkog andergraunda.

Kasnije je predvodio kontroverzni Rapeman, da bi se skrasio u triju Shellac. Odavno je jedan od najtraženijih studijskih snimatelja, ali ga rad na albumima slavnih (Nirvana, Bush, Page&Plant...) nije udaljio od saradnje sa mladim alternativnim muzičarima.

U potpalublju Letnje Šikare Stevea Albinija zatičemo u dogovoru sa domaćim tehničarem o osvetljenju tokom nastupa Shellaca koji bi uskoro trebalo da počne. Steve bi voleo da se svetla ne menjaju puno; da ne trepću.

„Uradi šta god možeš da uradiš“, predusretljiv je Steve, o čijoj reputaciji se mogu čuti različite stvari.

„Nećemo skočiti u reku, ne brini“, napominje Albini.

Na početku našeg razgovora, opisuje sebe kao realistu; kaže da ne smatra da je puno zahtevan.

Bavljenje novinarstvom - tokom 80-ih, bio je jedan od vodećih američkih fanzinaša - verovatno ima velike veze sa činjenicom da se od samog početka intervjua Steve Albini pokazuje kao odličan sagovornik.

ALBINI: U 80-im je postojao osećaj da smo na početku kulturnog zaokreta, i svako je hteo da bude jasno na kojoj smo strani. Da li hoćeš da budeš na progresivnoj, ili na konzervativnoj strani; svako je hteo da se njegov glas čuje. Izgleda da je to vreme za promene prošlo i da je danas – bar što se tiče SAD – kurs zemlje određen, i to u konzervativnijem smeru, i vreme za uticaj na tu promenu je prošlo. Ne mislim da su ljudi danas tako odlučni u vezi sa svojom politikom – ili bar toliko glasni – jer izgleda da postoji mnogo manje prostora za uticaj na smer u kom zemlja ide.

Kao kad si na autoputu i treba da odlučiš da li ćeš da ideš u ovom ili u onom smeru. Pre nego što dođeš do tog mesta na putu, puno se priča o tome za koji smer bi se trebalo opredeliti; ali jednom kada se nađeš na izvesnom putu, razgovor nekako utihne. Tako to nekako izgleda u SAD.

Sada postoje mnoge „institucionalne“ stvari koje nisu postojale u 80-im – npr. koncept agenta koji bi ti zakazao nastup, ili čak menadžera koji upravlja poslovanjem tvog benda, ili nezavisnih promotera u različitim gradovima, takve stvari – to tada i nije baš postojalo, tako da si morao da se osloniš na druge bendove. Ako si želeo da sviraš u Kanzas Sitiju, morao si da nađeš bend u Kanzas Sitiju koji zna bar u kom može da se organizuje svirka, i taj bend bi ti organizovao svirku; zauzvrat, ti bi pomogao njima kada dolaze u Čikago, Milvoki, Mineapolis ili gde već... Stvar se u velikoj meri  svodila na to da bendovi rade za druge bendove. Nisi imao agenta koji obavi 100 telefonskih poziva, napravi ti raspored turneje i kaže ti gde ideš. Morao si da budeš direktno uključen u svaku odluku.

Big Black

Znaš šta, ja sam nekako postao svestan žive muzike u 80-im i za mene je to, naravno, bilo najuzbudljivije, najživlje, najenergičnije vreme; i imao sam utisak, kada smo ušli u 90-e i kasnije, da je muzika počela da biva bezvezna; da živa muzika zapravo postaje stvarno neprijatna – da je tu gomila samoživih bendova koji vode računa o modi, i da u muzici nema sadržine, supstance; da je sve to ponavljanje starog, nostalgija i slično. Tako sam počeo da se osećam.

Nisam ništa hteo da kažem; nisam hteo da izgledam kao matori tip koji priča kako su stvari bile kul kad je on bio tinejdžer. A onda, prošlog leta, etiketa Touch and Go je slavila jubilej i gomila bendova iz 80-ih se reaktivirala i ponovo svirala: Killdozer, Scratch Acid, Negative Approach ponovo su se okupili i svirali, po prvi put nakon 20 godina, i bili su jebeno fantastični. I sada me nije sramota da kažem: da, muzika je u 80-im bila puno interesantnija nego danas; bilo je mnogo više ludaka, koji su radili stvari koje su bile opasnije i uzbudljivije i najbolje bendove iz tog perioda mogu da svrstam rame uz rame sa bilo kojim bendom iz bilo kog perioda rok muzike. Mislim da je to najkreativnija, najuzbudljivija, najoriginalnija muzika ikad.

Za mene je Nirvana jedan od 100 vrlo sličnih bendova. Bio je to dobar bend; bili su to časni momci; počeo sam da ih poštujem kada sam radio malo sa njima. Pre nego što sam radio na toj ploči (In Utero – prim. aut.) njihova muzika mi nije ništa značila. Ni danas, kada ih slušam, nemam utisak da je ta muzika posebna. Mislim da je to dobar bend; mislim da su dobro radili i da su bili časni, i Kurt je bio zanimljiva osoba; mislim da su njegovi tekstovi veoma pronicljivi i veoma dobri. Kao bend – ništa posebno. Mislim da je u tom periodu postojalo 100 bendova jednako interesantnih, ili interesantnijih.

Ali nisu bili isfolirani; ne postoji ništa izveštačeno ili neiskreno kod njih. Nemam nikakav problem sa Nirvanom. Ali, iskreno, ne mislim da je to bio uzuzetan bend.

Da. Uvek sam slušao puno različitih vrsta muzike, ali ne mislim puno o muzici kroz te podele. Mislim, mogu da napravim neke generalizacije, npr. ne volim plesnu muziku; nikada nisam – možda to ima veze s tim što ne igram baš dobro, ali mislim da ima veze i sa tim što je plesna muzika napravljena za izvesnu namenu, kao muzika za reklame, ili muzika za video-igre ili tako nešto. Prosto izgleda kao namenska muzika; pojednostavljena je, napravljena je tako da ne može da prekrši očekivanja publike. Mislim da je vrlo teško da takva muzika bude izuzetna. Teško je da muzika za TV reklame bude izuzetna; teško je da saundtrek za video-igru bude izuzetan; i veoma je teško da plesna muzika bude izuzetna.

Ne mislim da je neobično i ekstremno da kažem kako ne volim plesnu muziku, ali osim toga, ne pada mi na pamet nijedna vrsta muzike koja ne poseduje nešto mi se sviđa. Zapravo, u 70-im i ranim 80-im zaista sam dosta uživao u elektronskoj muzici, jer je ona u tom periodu bila puno različitija kod različitih umetnika; elektronski muzičari morali su da izmisle sopstvenu muziku i da naprave sopstvene instrumente, praktično. Ljudi poput Mortona Sobotnika, White Noisea, Suicidea, Silver Applesa, Kraftwerka... Svi ti rani elektronski muzičari – čak i ako su radili u fromatu pesme, ili čak radili u okviru pop muzike, bezmalo – morali su da budu inventivni. Kasnije su najpre došli jednostavni sintisajzeri, zatim je digitalno semplovanje postalo dostupno, i stepen kreativnosti neophodan za elektronskog muzičara postajao je sve manji; to je postajalo sve lakše. Mislim, bukvalno je postalo lakše praviti elektronsku muziku. Sada je lakše praviti elektronsku muziku nego praviti muziku sa normalnim instrumentima.

I zbog toga – jer je potrebno manje tačnosti i angažmana umetnika – izgleda da je elektronska muzika postala puno gluplja. U 70-im i 80-im, elektronski muzičari su morali da izmisle sopstveni vokabular muzike, i svaka ploča bi zvučala potpuno drugačije od drugih. Odavno nisam imao taj osećaj slušajući elektronsku muziku.

Tako da u suštini – odustajem. Znaš, ako 15 godina praviš glupu muziku, u nekom trenutku ću reći da mi je dosta i da mi se tvoja muzika ne sviđa. Tako da više ni ne slušam elektronsku muziku.

Puno toga... Hm... Mislim, uvek postoji interesantna muzika, ali izgleda da smo sada u malo plitkom periodu. Nalaziš sve manje i manje elemente koji ti se dopadaju. Postoji bend koji se zove Dead Meadow, mislim da imaju fantastičnog gitaristu. Postoje pevači za koje mislim da su genijalni. Mislim da je Nina Nastassia fenomenalna. Mislim da je Shannon Wright sjajna, i da odlično svira gitaru. Uvek postoji puno stvari u opticaju, ali trenutno mi je teško da osetim uzbuđenje zbog bilo koga.

Estetski – ne. Mislim da estetika benda nije moja stvar. Šta biraju da sviraju i zašto – to je njihova stvar. Ali mogu da kažem, sa praktične strane – sačuvajte koliko god kontrole možete nad svojim radom; neka vam sve bude blizu. Vodite sami svoje poslovanje, snimanje, planiranje turneja, pravne poslove; radite sve što možete sami. Tako ćete uvek znati sve što vam se događa, i nikada nećete biti iznenađeni.

Najveći savet koji mogu da dam je – nemojte poveriti nikom drugom da radi stvari u vaše ime. Radite sami koliko god je moguće.

Rekao bih, četiri ili pet, tako nešto. Obično na jedan bend ne ode više od nedelju dana.

Nek me pozovu telefonom.

Ne. Samo nek me pozovu. Ako je bend zainteresovan, i ako imam vremena – ako hoće da napravimo ploču, napravićemo ploču. Vrlo jednostavno.

Ako je u pitanju velik, slavan bend na velikoj, slavnoj etiketi, imaće više novca na raspolaganju, želeće duže da radi, više ću naplatiti; a ako je u pitanju normalan bend – samo nek me pozovu i stavićemo ih u raspored.

Trenutno niko slavan nije u kalendaru.

Morao bih da razmislim. Morao bih da razgovaram sa njima i uverim se da misle ozbiljno.