Teško je naći dobrog čoveka

Scenario: Srđan Vuletić, Miroslav Mandić
Uloge: Saša Petrović, Senad Bašić, Emir Hadžihafisbegović, Daria Lorenci
Žanr: drama
Trajanje: 102 min.
Proizvodnja: BiH, 2007.
Web: Sarajevo Film Festival

Pre nekoliko godina na televiziji se vrtela iritantna kampanja pod sloganom „Nije teško biti fin“. Ništa u ovoj kampanji nije bilo jasno – ni ko to treba da bude fin i prema kome, ni kome je to naprasno zatrebao fin puk. Npr. mnogo manje finog naroda staje po metru kvadratnom gradske trole nego onog nefinog. O ostalim cenama preživljavanja i njihovoj proporciji s finoćom da i ne govorimo.

Recimo, Sonja Savić u intervjuima često govori upravo o potrebi za pristojnošću, što iz njenih usta deluje kao da gladan traži hleba, dok su javne ličnosti upošljene u pomenutoj kampanji isijavale stoicizmom bez pokrića, kao što obično deluju kad se đuture okupe oko neke „ideje“. A ironija je da dobar deo ljudi u mojoj sredini za Sonju Savić misli da je šenula, što dovoljno govori o tome koliko nije da nije teško biti fin.

Glavni junak filma Teško je biti fin, premijerno prikazanog na ovogodišnjem Festu (trenutno na redovnom repertoaru), jeste taksista iz Sarajeva Fudo, koji pokušava da se snađe, tj. da povremenim izletima u kriminal porodici pruži komoditet. Na tragu priča Abdulaha Sidrana, junaka prati poznati smrad čarapa oca na službenom putu – onog koji kad se prezuva u predsoblju, sa cipelama ostavi tragove blata i krvi, i iz čijih se košulja spiraju tragovi karmina i sperme. Čiji je moral zasnovan na pravilu da dobro opere ruke pre nego što sedne za porodični sto i prihvati dete.

U svom junaku Vuletić uspeva da uhvati autentičan profil oca porodice koji i dalje patrijarhalno veruje u toplinu doma, ali nije imun na doze kojima ga redovno pelcuje društvo trkača i zgrtača koje čika da se dom učini još toplijim, tj. opremljenijim, sigurnijim. Tenzično propitivanje glavnog junaka „kako se kotiram danas“ odslikava opsesiju samoprocenjivanjem prema aršinima grabež-društva koje podlo manipuliše ljudskom potrebom za samopoštovanjem.

Nakon što udari glavom o zid, Fudo odlučuje da se promeni i postane dobar, ali tek tada počinju njegove teškoće, jer se ispostavlja da je teže biti dobar jer to nikome u društvu ne ide na ruku. Tragom ove kontradiktornosti, Vuletić gradi inverziju poznate priče o malom, poslušnom čoveku koji se, kad mu prekipi, okreće protiv sistema i uzima zakon u svoje ruke, tako da je, u ovom slučaju, pokušaj da se bude dobar prikazan kao čin pobune. U drugom delu filma utisnut je pečat Sidranovog Kuduza, u vidu ambivalentnog odnosa prema junaku – plemenita i žučna potreba da se preispita sve oko sebe u pragmatičnom društvu dobija vid manijakalnog ponašanja koje plaši.

Manipulacija decom kroz čuveno pretnju: „Sutra kad te dete bude pitalo...“ (kao da su sva buduća deca, još od dupka, okoreli džeparoši koji s vrata traže svoj udeo u akcijama), živo je i duhovito prikazana preko stalnog obraćanja junaka sinu koji još nije progovorio, ali koji ima počasno mesto suvozača u taksiju i pravo da bira „fine“ mušterije (one s kravatom). S mališanom otac već kuje planove o budućim biznisima i podučava ga kako da preživi u Sarajevu. Promena u obraćanju sinu, do koje tokom filma dolazi, pobunjenički je čin oca koji odbija da obučava dete za borbu bejzbol palicama.

Neusiljena gradacija koja diktira putanju junaka od njegove odluke da okrene novi list prožeta je ironijom i promućurnim odabirom životnih činjenica koje ne barataju metaforama, već o posleratnom Sarajevu govore kroz detalje, čime se ne može pohvaliti nijedan od nekoliko poslednjih  srpskih filmova (Na lepom plavom Dunavu, Biro za izgubljene stvari i Čitulja za Eskobara).

Teško je biti fin govori o finoći koja nije nadogradnja u vidu manira samozvanog građanskog društva, pa se samim tim ni ne postiže tako lako. Reč je o bazičnijoj vrednosti, nezavisnoj od trenutne društveno-političke logistike, vrednosti o kojoj je rudarski pisala Flaneri O’Konor u zbirci priča Teško je naći dobrog čoveka.