Došao sam jer su mi rekli da je opasno

Tiražni britanski pisac, bivši novinar uticajnog magazina NME i kolumnista Mirora bio je ekskluzivni gost Srbije, i susreo se sa svojim čitaocima u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, gde je promovisao novi roman Moja omiljena supruga, koji je kod nas izdala beogradska Laguna. Toni Parsons je rođeni Istender, vatreni navijač Arsenala, živi svedok eksplozije novog talasa i panka krajem sedamdesetih i novinar koji je odmah prepoznao kakve promene će to doneti savremenoj muzici. Bio je među prvima koji su uradili intervjue sa The Clash, Sex Pistols, Talking Heads, Blondie... Njegova književna karijera započela je autobiografskim romanom Čovek i dečak i veoma uspešno traje do danas.

POPBOKS: Šta vas je privuklo da opet dođete u Srbiju?
PARSONS: Ja ne idem u sve zemlje u kojima se moji romani objavljuju. Kada bih to činio, ne bih imao vremena da budem s mojom petogodišnjom kćeri. Odlazim samo tamo gde su moje knjige popularne, to je prvi razlog. Drugi razlog je zato što se osećam prijatno u Srbiji. Mislim da sam tokom ove dve posete vašoj zemlji upoznao i veoma zavoleo srpski narod. I treći razlog: došao sam u Srbiju sada jer su mi mnogi savetovali da ne treba da dođem... Da je to opasno i pogrešno. Ipak, imam naviku da sam stičem svoje utiske i donosim sopstvene stavove a ne da mi ih kreiraju BBC ili CNN.

Čime je vaš prvi roman Čovek i dečak privukao čitaoce širom sveta?
Mislim da je uspeh te knjige u tome što se ona bavi opštim temama i govori o iskustvima koje je svako od nas proživeo ili će proživeti. Roman je objavljen u 40 zemalja i nije u svakoj od njih doživeo uspeh. Ali smatram da je svugde gde je ta knjiga dobro prevedena i gde se izdavač potrudio oko nje uspela da nađe put do čitalaca.

Čitajući vaše knjige stiče se utisak da je porodica centralni motiv u njima.
Ponekad se pitam o čemu to pišu drugi pisci ako ne pišu o porodici. Za mene nema važnije i veće teme, i zato se svaka moja knjiga, na ovaj ili onaj način, bavi porodicom. Šta je važnije nego da gledate svoje roditelje kako stare ili decu kako se rađaju.

Gde su granice mašte za pisca?
Granice nema. Nema ni pravila. Biti pisac nije isto kao biti inženjer, pilot ili lekar. Taj posao nije ograničen pravilima. Ipak, postoje neke stvari koje su neophodne svakom piscu. Rad svakog pisca je kombinacija tri elementa. To su iskustvo, mašta i istraživanje. I oni se koriste u određenoj meri pri stvaranju svakog dela. Međutim, jedina osobina koja čini pisca jeste radoznalost. Ne postoji ispit na kome ćete dobiti diplomu pisca, ne postoji škola za pisce, jedino je radoznalost koja je usmerena prema sebi i svetu uslov da postanete pisac. Ako u sebi nosite tu radoznalost, onda već jeste pisac.

Da li ćete svojom najnovijom knjigom dotaći dušu i džep Kineza?
Voleo bih da dodirnem i jedno i drugo, to mi jako lepo zvuči. U svakom slučaju, roman Moja omiljena supruga biće objavljen u Kini januara 2009, i ne znam šta da očekujem... Postoji mnogo zapadnih idiota koji su otišli u Kinu da bi se na brzinu obogatili i njihova očekivanja su velika. Ovaj idiot ovde (pokazuje na sebe – op.a.) odlazi u Kinu da napravi posao i ne očekuje ništa. Ja sam Londonac, Englez i Evropljanin i, logično, pišem sa stanovišta zapadne kulture, ne pokušavam da oponašam kineski senzibilitet.

Kao mlad novinar pisali ste o panku i novom talasu. Kako vam sve to izgleda danas?
Po meni, pank je propali pokušaj antikorporativne pobune. On je počeo kao pobuna protiv etabliranih vrednosti i etabliranog ukusa koje su nametnule velike korporacije kao što su, recimo, Microsoft ili Nike.

Jeste li gledali film Control?
Da, i izuzetno mi se svideo. Antoan Korbijn je odlično uspeo da zarobi atmosferu Mančestera i duh vremena. To je jedan od najboljih filmova koji sam gledao prošle godine.

Da li ste poznavali Iana Kertisa i ostale članove grupe Joy Division?
Jesam, ali površno. Vidiš, ja sam Londonac, a u Mančesteru svi drže, u najmanju ruku, neku distancu prema tebi ako si iz Londona. Nikad nisam bio preterano blizak ni sa kim s mančesterske scene, više sam se družio sam mojim Londoncima. Doduše, veoma sam cenio pokojnog Tonija Vilsona. To što je on radio sa Factory Recordsom bila je prava revolucija u ono vreme i zaista je šteta što tog izuzetnog čoveka više nema.

Vi ste rođeni Istender, i samim ti je logično da ste fan nekog londonskog kluba. Za koga navijate?
Otac me je još kao klinca vodio na utakmice Vest Hema i bilo je logično da i ja postanem njihov fan. Ali, kako to obično biva, rešio sam da teram inat starom i tako sam počeo da navijam za Arsenal. Vremenom se to pretvorilo u pravu strast, tako da sam postao redovan na Hajberiju i, kasnije, na novom stadionu.

Koliko se fudbal koji se nekad igrao na Ostrvu razlikuje od ovog danas, za koji mnogi kažu da je postao pomalo industrijski?
Ilustrovaću to jednim primerom. Kada sam bio na utakmici na kojoj je naš igrač Eduardo umalo ostao bez noge zbog pogibeljnog starta Martina Tejlora (bilo je to 23. februara 2008. u utakmici protiv Birmingema - op.a.), stajao sam na delu tribine neposredno pored terena i imao prilike da vidim sve što se događalo. Galas, kapiten tima, totalno je popizdeo... I znaš šta je uradio? Počeo je da šutira reklamu kraj aut linije. U neko drugo vreme, kada su za Arsenal igrali ljudi poput Tonija Adamsa, kapiten ne bi iskaljivao svoj bes na reklami već bi razbio kretena koji se usudio da mu obogalji saigrača. U tome je, izgleda, razlika između današnjih fudbalera i onih nekad, koji su bili daleko muževniji i hrabriji.

Da li vam je žao što je Anri otišao u Barselonu?
Ne, uopšte. Dok je bio u Londonu, Anri je živeo u mom komšiluku. Imao sam prilike da ga često vidim kako džogira kad sa suprugom krenem u šetnju. Uvek je bio obučen kao maneken i vodio je računa da mu se ne nabora ili uprlja nijedan deo odeće. Ličio je na jebenog Majkla Džeksona!

Kako vam se svidela Hornbijeva Stadionska groznica?
Hornbi je dobar pisac. Ali Stadionska groznica je knjiga o fanatičnim navijačima, ja nisam jedan od njih.

Da li je tačno da je Džulija Roberts otkupila prava za ekranizaciju jednog vašeg romana?
Da, tačno je. U pitanju je roman Prava porodica, koji je ovde u Srbiji objavljen pre tri godine. Džulija je tu moju knjigu pročitala kad je bila trudna. Žene u trudnoći stiču neke čudne navike i ukuse... Neke, recimo, vole da jedu ribu sa sladoledom. A taj čudni i izopačeni ukus se kod Džulije Roberts ogleda u tome što joj se dopala moja knjiga. Ona je, dakle, kupila prava, ali kasnije se porodila, dobila blizance, i onda je shvatila da biti majka nije isto što i biti u drugom stanju. Tako da je izgubila interes za ekranizaciju moje knjige, ali se nadam da će opet ostati u drugom stanju i da će se opet zainteresovati za nju.

Pistolsi su nekad pevali kako kraljica nije ljudsko biće, čitav pank je bio utemeljen na tom principu buntovništva i otpora tradicionalnim engleskim vrednostima... Da li se vaš stav i odnos prema državnom uređenju u Velikoj Britaniji promenio od tog vremena?
Kada sam video suprugu Tonija Blera, zaključio sam da je bolje na čelu države imati matoru kraljicu nego gramzivu ženu. Inače, nemam problema zbog toga što se zovem isto kao i bivši premijer. Bilo bi mnogo gore da imam isto prezime. Uostalom, ako on može da živi s tim, mogu i ja.

U čemu više uživate, u novinarstvu ili pisanju romana?
Sada mnogo više uživam nego nekad kad sam intervjuisao bendove i pisao za novine. Ako je neko rođeni pisac, on se oseća potpuno prirodno pred praznim listom papira ili praznim monitorom kompjutera, kao riba u vodi ili ptica u vazduhu... To je njegovo prirodno okruženje, i ako ne sedi pred tim praznim listom papira, on jednostavno ne radi svoj posao.

Povezano:
Muškarac, čovek, žena, dete... i muškarac - intervju za Popboks, oktobar 2005.

PS: Ovog intervjua ne bi bilo bez nesebične pomoći nekih dobrih ljudi. Autor zato želi da se zahvali Zvonku Karanoviću, Nenadu Dropuliću, Velji Petkoviću (Radio Niš) i Vanji Gavrovski (Laguna)