I on je krenuo stopama Nicka Hornbyja! Bivše ubojito pero časopisa New Musical Express, Tony Parsons, piše romane i to veoma zabavne. U pauzi tog posla posetio je Beograd i pričao za Popboks
Upravo završenim Sajmom knjiga se prošetao u obučen u crvenu majicu sa ćiriličnim napisom Srbija, objasnivši to činjenicom da je “srećan i dirnut dobrodošlicom”. Horde čitaoca je tražilo njegov potpis listovima njegovog poslednjeg romana
Naše nezaboravljene priče, koga kod nas objavljuje izdavačka kuća
Laguna. Za razliku od njegovih prethodnih ostvarenja, u čijoj osnovi vrlo često leži doživljaj porodice i međuljudskih odnosa, Parson je, kako nam je rekao, “inspiraciju za ovo delo otkrio u sopstvenom životu”. Ova knjiga je inače svojevrsan omaž rock ‘n' roll godinama i vremenu kada je radeći kao muzički novinar, Parsons ostvarivao poznanstva sa Joe Strummerom ili Paul Cookom.
Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju punka i novog talasa. Parsons se oženio koleginicom, a kada su se razveli dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom.
Sin je bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž romana Čovek i dečak.
Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u New Musical Expressu. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. U devedesetim je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u BBC-jevoj emisiji Late Review.
Njegov prvi roman Čovek i dečak doživeo je ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.
POPBOKS: Vaša najnovija knjiga
Naše nezaboravljene priče, nazvana po pesmi grupe Everly Brothers, bavi se životima trojice muzičkih novinara. Čega se najradije sećate iz perioda kada ste pisali za
New Musical Express?
PARSONS: Bilo je tu puno lepih stvari. Jedanput sam imao seksualni odnos sa muzičarkom sa kojom su tada svi želeli da odu u krevet - to je bio sjajan trenutak. Ipak, najuzbudljivije mi je bilo to što sam započeo karijeru kada i drugi veliki muzičari i bendovi, svi smo tada zajedno bili mladi i nepoznati. The Clash, The Jam, The Sex Pistols - sve sam ih poznavao pre nego što su potpisali ugovore. Bili su mi veoma dragi Joe Strummer iz The Clash, Paul Weller iz The Jam i Paul Cook iz Sex Pistolsa. Johnny Rotten je oduvek bio drkadžija, a Sid Vicious je oduvek bio budala.
Kada iz današnjeg ugla gledate na tu scenu, koliko je značajna bila uloga muzičke štampe? Puno se govorilo o trendovima i ideji da novine mogu da uzdignu, ali i unište određene bendove...
Mislim da je muzička štampa bila neodvojivi deo tadašnje scene. Svi smo zajedno odrastali. Mislim da kritičari nemaju tu moć da bilo koga pokopaju, ni bend, ni pisca, niti bilo koga drugog. Naprosto je teško u kontinuitetu stvarati kvalitetna dela. Muzičaru je potrebno 25 godina da snimi prvu ploču, dok za drugu potroši 12 meseci.
Šta mislite o današnjoj muzičkoj sceni i ko su vaši favoriti?
Omiljeni bend mi je
Goldfrapp - mislim da su duhoviti, seksi, zarazni, originalni, ali i da evociraju prošlost, naročito T.Rex. Mada, mislim da se još od Stone Roses nije pojavio zaista izuzetan britanski bend.
Šta je za vas bila presudna odluka da prekinete da se bavite novinarstvom i počnete da pišete knjige?
Napustio sam posao muzičkog novinara zato što je to mladalačka igra - kao npr. ako ste profesionalni fudbaler, ne možete se time doveka baviti. Imao sam 25 godina kada sam prestao aktivno da pišem za muzičke novine. Nastavio sam da pišem o muzici, ali mi od tada to više nikada nije bio stalan posao. Kako sazrevate, stupate u brak, podižete decu, prođete kroz razvod i gledate vaše roditelje kako umiru, mislim da je prirodno da vas zainteresuju drugačiji oblici pisanja.
Kada se osvrnete na pank ili događaje kao što su Band Aid i Live 8, mislite li da muzika može da utiče na ljude?
Muzika ne može da promeni svet, može samo da promeni pojedince. Svako ko misli da može da reši problem gladi u Africi slušajući Coldplay u londonskom parku je blesav. Do promena se dolazi mnogo teže od toga.
Naše nezaboravljene priče
Ponekad se može odrasti za samo jednu noć.
Datum je 16. avgust 1977. Toga dana, kada je umro Elvis Prisli, Teri se vratio iz Berlina kupajući se u svetlosti prijateljstva s legendarnom rok zvezdom Dagom Vudom. Ali Dag baca oko na Terijevu devojku, tajanstvenu mladu fotografkinju Misti. Hoće li Terijeva ljubav preživeti ovu vrelu letnju noć?
Rej je jedini novinar popularnog muzičkog časopisa Novine koji odbija da se podšiša i prestane da nosi zvoncare. A preti mu i otkaz, pa on utehu pronalazi u naručju starije žene. Ali u gradu je, samo te noći, Džon Lenon i Rej veruje da će sačuvati posao ako uspe da dobije intervju od povučenog Bitlsa. Mogu li Džon Lenon i gospođa Braun da spasu mladićevu dušu?
Leon beži od bande zvane Dagenamski psi, kojoj se nije dopao jedan njegov članak. Krijući se u disko klubu „Zlatni rudnik“, Leon upoznaje Rubi – kraljicu plesa iz svojih snova. Ko će ove noći prvi pronaći Leona – Dagenamski psi ili prava ljubav?
“ Naše nezaboravljene priče” je roman o veri u večitu mladost, o seksu, ljubavi i rokenrolu, o snovima mladosti u čeonom sudaru sa svetom odraslih. Toni Parsons vraća se svojim korenima u ovoj duboko ličnoj knjizi – u priči koju je dugo čekao da ispriča.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.