Standard Edition
Deluxe Edition
Godine 1967, na putu za Newport Folk Festival, tada mladi Leonard Cohen, u prisustvu Joan Baez i drugih poznatih imena tog vremena, tvrdi za sebe da on zapravo i ne zna da peva. Na to mu njegov savetnik, Marty Machat, odgovara da isto ne ume ni bilo od prisutnih. A kada poželi da čuje nekog pevača, on ide u Metropolitan Operu.
Alison Goldfrapp, polovina dueta koji se odaziva na njeno prezime, za razliku od gorepomenutih legendi itekako ume da peva. Njihov filmični, melanholični debi
Felt Mountain nam je ostao u sećanju kao album predivnih melodija, album na kome je glas ove dive povremeno znao da dostigne farinelijevske visine i pokrene valove uzdaha u nemirnom moru baršunastih glava radoznalih posetilaca njihovih koncerata. Povremeni prelasci iz zelenih u sintetičke i hladne zvuke su sve do danas bili i ostali njihov zaštitni znak.
Te 2000. je malo nedostajalo da ovaj album postane smernica i putokaz masi nadolazećih bendova. Dummy senka veličanstvenih Portishead je ipak bila prevelika da bi se obrisi Felt Mountaina danas mogli malo bolje raspoznati. Onu bolno večnu Blue Lines crtu, koju su bristolski Massive Attack postavili davne 1991, na žalost nisu ni pokušali da pređu.
Redukovani casio zvuci, pomalo nalik onim koje producira mnogo žešća trojka pod imenom Add N to X, King Crimson gitare Portisheadovog Adriana Utleyja i pomalo u drugi plan gurnute vokalne deonice, karakteristike su albuma Black Cherry (2003), albuma namenjenog pre svega onom delu njihove publike koji se zanima za dobru klupsku zabavu. Ovog puta je Will Gregory potvrdio producentske sposobnosti i raskošno poznavanje elekto-pop romantizma/futurizma. To je, zapravo, osobina na kojoj je jedan od najvećih bendova današnjice, Depeche Mode, uspeo da sagradi svoju reputaciju i karijeru.
Supernature je u tehnološkom smislu možda najbolje izveden album Goldfrappa. Vredno pohvale je dvostruko deluxe edition izdanje, gde pored ne tako informativnog intervjua sa Alison i Willom čujemo i kompletan album u 5.1. zvuku.
("Konačno sam osetio prednosti mog 100.000$ vrednog supersurroundmegatreblebasssoundecho sistema“ - autor teksta citira samog sebe.)
Samozaljubljeni Supernature se, na žalost, samo povremeno kvalitetom približava autorskim ostvarenjima sa prethodna dva albuma. Alison se, kako na omotu - tako i u tekstovima, poigrava sa žargonom i, ako bi se to moglo tako nazvati, estetikom 70-ih. T. Rex i Sweet su prve asocijacije.
Međutim, ovaj za Goldfrapp neistraženi teren se pokazao previše neprijateljskim. Mark Bolan je ipak (od/iz)živeo svoju muziku. Goldfrapp su pre svega umetnici (da ne kažem freakovi). Lično mislim da Alison ne bi trebala da se stidi svog glasa: tako lep, raskošan i veličanstven kakav jeste, on zapravo i nije nikakav statusni simbol. To je njeno oruđe za rad, na isti način kao što je recimo i prljavo žuti dizel mercedes, oruđe za rad jednom bavarskom taksisti. Znači jedino što treba da promeni ili oseti u pristupu svom oruđu za rad je: boja. A nje imamo svi, jer „boje su u nama", boje čine nas život.
Vratimo se početku naše kratke Goldfrapp storije. Alison, nema potrebe da pevaš: „I need la la la la la/ I need ooo la la la la". Alison, nije potrebno da se skidaš za omote svojih albuma, bez obzira da li je u pitanju ironija, umetnički poduhvat ili nešto treće. Ono što bi mene lično, a verujem i mnoge druge poštovaoce obradovalo, je da jednog dana obučeš nešto poput Famous Blue Raincoat i za zapevaš. “Kako znadeš”.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.