Ulaznica - mračni predmet želja

Ako se neko pitao šta sledi posle „revolucionarnog“ online albuma grupe Radiohead, odgovor može da mu pruži – Madonna.

Kao što znamo, najveća globalna ženska pop ikona je posle isteka ugovora sa kompanijom Warner Brothers potpisala ugovor sa koncertom agencijom Live Nation. Dokument se odnosi na snimanje i distribuciju njenih budućih albuma, kao i ekskluzivnu koncertnu promociju.

Live Nation je najveći svetski organizator koncerata, sportskih događaja i brodvejskih pozorišnih produkcija. Exit je uz njihovu pomoć organizovao koncert Red Hot Chili Peppersa u Inđiji (ili Greenfest, kako to oni vole da zovu). U poslednjih nekoliko godina, ova kompanija je proširila svoje poslove bukvalno kupivši nekoliko festivala (Pinkpop, North Sea Jazz i Glastonbury) i veliki broj koncertnih dvorana (Brixton Academy i Shepherd’s Bush Empire u Londonu), a od 2006. Live Nation je zadužen za koncertni program na Wembliju.

Istovremeno i vlasnik dvorana i promoter događaja, uz partnerske ugovore sa najvećim online prodavcima karata kao što su Ticketmaster i Ticketweb, Live Nation smanjuje operativne troškove i otvara vrata neslućenoj zaradi.

Prošlonedeljni članak u Guardianu analizira profitabilnost koncertnog biznisa u trenutku kada se najavljuje otvaranje nekoliko novih i renoviranje starih dvorana. Ekspanziji organizacije koncerata u prilog ide i to što je najuspešnija prošlogodišnja turneja ponovo okupljene grupe The Police donela preko 83 miliona funti zarade, te što su fanovi Rolling Stonesa, McCartneyja ili Springsteena spremni da u proseku plate karte po 100 dolara.

Gde je novac - tu je i prestiž, tako da se više od milion ljudi prijavilo za listu čekanja za nastup Led Zeppelina 10. decembra u dvorani O2 u Londonu (gde je u septembru Prince rasprodao 21 koncert), a ko će imati čast da plati kartu 125 funti - odlučiće lutrija. Kada je krajem oktobra jedna londonska radio stanica organizovala takmičenje u kome se od fanova tražilo da dokažu kako baš oni zaslužuju karte, jedan čovek je tetovirao ime radio stanice, drugi je u programu depilirao svoj torzo, a ponuđen je bio i engleski dres sa svetskog prvenstva sa potpisima Davida Beckhama i Waynea Rooneyja.

Kada nam jedan klik omogućava da čujemo i posedujemo sve ono što smo ikada želeli, lista želja se odjednom smanjuje i gubi na važnosti. Biti na pravom mestu u pravo vreme znači pripadati nekakvoj zajednici posvećenika, te i sâm biti poseban (onaj koji o tome priča okolo, danas verovatno i bloguje). Pojačana konkurencija nije zaobišla ni indi scenu, pa je i tu karta za koncert postala „mračni predmet želja“.

Koncert grupe My Bloody Valentine zakazan za jun sledeće godine rasprodat je istog dana. Pošto su saznali za koliko novca se na sajtu ebay nude karte za njihove koncerte, grupa je odlučila da doda još jedan koncert u Londonu.

Biti jedan od nekoliko hiljada privilegovanih zahteva domišljatost, strpljenje i spremnost da se potroši više novca.

U mom slučaju to znači da ako hoću da iskoristim jedinstvenu priliku da vidim svoje omiljene bendove za kratko vreme boravka u Londonu, onda svako jutro počinjem proveravanjem berze karata koje prodaju ljudi koji iz nekog razloga ne idu na koncert, u nadi da će neko odgovoriti na moju ponudu. Dok sam konačno čekala „prodavca“ karte za Interpol sama u sumrak ispod Waterloo Bridgea, osećala sam se kao da završavam narko dil.

Ići na koncert grupe Arcade Fire, koji su navodno prodali karte za dva minuta od puštanja u prodaju, podrazumevalo je pisanje sastava na temu Zašto hoću da volontiram za organizaciju Partners in Health?. U pitanju je organizacija koju grupa podržava sa funtom od svake prodate karte na ovogodišnjoj turneji, što sasvim zgodno nudi i mogućnost prisustvovanja koncertu - besplatno.

Cilj opravdava sredstvo, neki tvrde, pa su se u tom pismu našle patetične fraze tipa „dolazim iz zemlje u razvoju“ ili „puna sam divljenja prema vašoj organizaciji“.

„Koliko si puta gledala Arcade Fire uživo?“, pita me koleginica volonterka.

„Nijednom.“

„Ja sam ih gledala devet puta.“

Odjednom sam stvarno dete iz zemlje u razvoju.

Koncert Arcade Fire 19. novembra u sali Alexandra Palace u Londonu je poslednji na turneji Neon Bible i treći u seriji londonskih koncerata. Čak i pored obaveze skupljanja donacija, moglo se naći dobro mesto tokom nastupa blede predgrupe (Wild Light), pošto je veliki deo publike bio zauzet menjanjem para za tokene (zvuči poznato?).

U skladu sa reputacijom Arcade Fire kao pomalo podivljalih Amiša, 10 ljudi skače na sceni, menja instrumente, Regine Chassagne je mešavina vamp zavodnice i bezobraznog deteta, na momente šaputavog glasa, uglavnom vrištećeg, dok Win Butler dominira scenom, ne pomerajući se i ne trošeći reči nepotrebno („Oh stop, do stop, you’re making us blush“).

Oko sebe čujem komentare da su bili mnogo bolji nego dva dana ranije, i pitam se koliko ljudi je kupilo karte za više koncerata. Prednost volontiranja je i to što, kad publika ode, i krenemo da raznosimo kutije sa pamfletima, u bekstejdžu stoji Win Butler, znojav u majici The Cure, pije pivo i kaže „Good job guys, thank you“ i kreće sa „baci kosku“ pozdravima.

Posle toga, ostaje mi jedino da se nadam da Interpol zaista vrede 40 funti.