Opština Inđija procenjuje da je na koncertu bilo oko 110.000 ljudi; 15.000 van Srbije; gradonačelnik je izjavio da je prodato 95.000 ulaznica. Po prosečnoj ceni ulaznice od 33 EUR, to iznosi 3.230.000 EUR. Ali, više od tri miliona evra prihoda (samo od ulaznica!) organizatorima nije bilo dovoljno da spreči nezadovoljnu publiku da posle nastupa RHCP zaspe binu flašama. Višečasovni saobraćajni kolaps koje je usledio samo je pojačao taj gorak utisak
Kampanja za ovaj događaj glasila je otprilike ovako: “Kada biste mogli da pogledate još jedan koncert u životu, koliko vas bi odabralo RHCP?”. Bravo za copywritera! Ali, da li mlak nastup od sat i nešto malo jače grupe koja iza sebe ima blizu tri decenije staža i koja nosi epitet velike koncertne atrakcije, može da se okarakteriše kao - koncert?
Sudeći prema reakciji brojnih posetilaca, odgovor je negativan.
Postojala je, doduše, još jedna, paralelna kampanja istog organizatora, koju su neki gnevni posetioci manje uzeli u obzir kada su posle nastupa RHCP zasuli binu plastičnim stvarima (na taj način su, ipak, samo ometali tehničare).
Naime, istog dana, na istom mestu, bio je najavljen i Tuborg Green Fest sa
Red Hot Chili Peppers kao headlinerima.
I zaista, ovo je, nažalost, bilo negde između nastupa na festivalu i koncerta.
Ili - ni jedno, ni drugo.
Nastup britanskog benda
Kasabian pokazao je upravo da je najveći broj publike došao na koncert, a ne na festival. Pored očiglednog truda benda, publika je bila blago nezainteresovana. Pokušaj Kasabiana da vrati žar brit muzici (oslanjajući se na nasleđe Primal Scream i Stone Roses) nije mogla da naiđe na veću pažnju između ostalog i zbog toga što publici nije zvučala poznato baš nijedna njihova pesma.
U stvari, najbolju reakciju publike tokom nastupa Kasabian izazvao je helikopter sa članovima RHCP.
Sam nastup kalifornijskog benda, koji je počeo nešto pre 22 h, sa 50 minuta zakašnjenja, izgledao je spektakularno. Nakon kraćeg uvoda Frusciante je zarežao Can’t Stop, Anthony Kiedis je istrčao i tada je sve eksplodiralo.
Zvuk i scenografija su bili zaista odlični. Desetine hiljada ljudi pratilo je bend iz pesme u pesmu. Bubnjar Chad Smith je motor na bini, ali uzbudljivost i nakon toliko godina dolazi u delovima pesama u kojima Frusciante i Kiedis zajedno pevaju i koji bend približavaju klasičnim pop strukturama. Frusciante je zvučao kao Jimi Hendrix koji ponekad zapeva The Beatlese. U kratkoj pauzi on je publici dao svoje viđenje hita S.O.S. Abbe.
Ali, sve posle toga ide u prilog tezi da je ovo bio samo otaljani festivalski nastup benda i ništa više, što je zapravo najviše razljutilo publiku.
Najpre, bend se samo u retkim trenucima vraćao svojim ranijim izdanjima (
Higher Ground sa albuma
Mothers Milk i
Give It Away na bis sa
Blood Sugar Sex Magic). Primat su imale čak i slabije pesme sa poslednjeg izdanja
Stadium Arcadium.
Komunikacija sa publikom je ostala formalna, i tu je pogotovu omanuo Kiedis. Nije bilo najave pesama, animiranja publike… Nešto kao “hvala što ste došli na naš šou, super što smo ovde”, ne može se ozbiljno shvatiti kao stvarna, iskrena komunikacija, ono što video spot razlikuje od živog nastupa. Uostalom, treba pogledati kako oni (i on) rade inače. Ili možda preciznije: kako su to nekad radili.
Bis je bio ekspresan, pomenuta Give It Away je bila jedina pesma koju su tom prilikom RHCP izveli, a odmah potom na binu su, takođe ekspresno, istrčali tehničari da sakupe opremu.
Možda su imali još jedan nastup iste večeri, opet na nekom “festivalu”.
Odmah potom, ali tek kad je postalo jasno da je došao kraj programa, počelo je nevreme i haos (kao da je i Nebo te večeri bilo na platnom spisku direktora Carlsberga). Hiljade i hiljade ljudi nezaštićeno je počelo da tumara i gura se pod otvorenim nebom, tražeći organizatore koji su ih tu u dolasku ljubazno sačekivali i upućivali gde je trebalo, tražili neki vid prevoza i pokušavajući da se razaberu i orijentišu (što nije pošlo za rukom gorepotpisanom).
Redari i saobraćajci, koji su pri dolasku posetilaca sistematski regulisali tokove automobila i njihov smeštaj na improvizovan i potpuno neobeležen parking (mesto je inače koštalo tričavih 500 dinara, bitno je da su bilbordi i štandovi sa exitovski uobičajeno skandalozno skupim roštiljem bili postavljeni svuda po livadi) volšebno su nestali.
I svi oni koji su učestvovali u bilansu od 3.230.000 EUR ostali su prepušteni sebi. Zamislite 10.000 automobila i 50.000 pešaka koji tumaraju po mraku, kiši i blatu.
Inđija, kao mesto održavanja koncerta ili festivala, pokazala je tada sve svoje slabosti. Avaj Inđija, u stvari, nema nijednu veću, a ni manju pokrivenu površinu, tako da u slučaju poplave, zemljotresa... možete samo, ako želite, da se pomolite.
Potpuno je, na primer, nemoguće opisati kako je izgledala železnička stanica u jedan-dva-tri-četiri... posle ponoći. Mislim da slike sličnih mesta u Indiji (ljudi koji sede i stoje na nemogućim mestima u vozu, dajući pojmu prostor nova, nematerijalna značenja), koje sam samo na TV-u video, izgledaju zaista kao čist primer komfora.
I tako je počela festivalska sezona u našim krajevima. Odmah nam je stavljeno do znanja da visoka očekivanja ostavimo za neka druga, uvek bolja vremena.
Što se tiče koncerta, ni sanjao nisam da ću za RHCP ikada napisati kako su se entuzijazam i dobro zezanje negde usput zagubili. U slučaju zamerki za moralizam i patetiku podsetio bih na koncert grupe
R.E.M. na Sajmu (ne savršen, ali sa bendom koji je dao sve od sebe i posle toliko godina).
Komentari