Jasno je, naravno, da je
RHCP ultrakomercijalna postava čije pesme i Kiedisov vokal danas predstavljaju konstantu većine radio programa na planeti. Ipak, ova razigrana i stilski rastresita zbirka pokazuje da im je uzbuđenje zajedničke svirke prvo na pameti.
Peppersi, banalno rečeno, nastupaju bez suvišnog filozofiranja i to ih izdvaja iz mora bezličnih eksperimentatora po svaku cenu, neofolk mudraca, saharinskih uništivača crnog zvuka kojima nas obasipaju top-liste. Rock ‘n’ roll je ono što se nalazi, da parafraziramo scene spota Dani California, negde između zamaha Elvisovih kukova i Kurtovog bacanja u bubnjeve. Motive za to valjda ne treba objašnjavati, u pitanju je čist instinkt: na vama je da ga imate ili ne.
Neobuzdana energija, žestoki ritmovi, snaga i stav ugrađeni su u stvaranje savršene zvučne slike i opčinjenosti Kalifornijom, tom mitskom Arkadijom rock ‘n’ rolla. Mestom neraskidivo utkanim u mitološku svest pop kulture koje je obećani svet morskih plaža, lepih žena, holivudskog glamura, večite mladosti i – glasne muzike. Iako su im očekivanja masovne publike još važna, RHCP u tempu vrlo ambicioznog albuma Stadium Arcadium ostaju u društvu izvođača koji protokom godina pomiču i sferu tematskih interesa.
Uvodni singl Dani California nastavak je storije o njihovoj muzi, devojci Dani, koja se prvi put pominje u pesmi Californication ("A teenage bride with a baby inside"), a zatim i u By The Way ("Dani the girl is singing songs to me"), praćen odličnim i krajnje efektnim spotom u kojem članovi benda glume najveće junake rock prošlosti vizuelno demonstrirajući ono što nas očekuje na ostatku albuma. Rock, R&B, funk, punk, glam, hard rock, hard-core, hip-hop, sve po principu istorijskog vodiča utkano u prepoznatljivu Peppers smesu koja jednako duguje beloj i crnoj strani rock zvuka.
Pulsirajući trademark-zvuk Fleovog basa, siloviti napadi bubnjeva Chada Smitha, ubedljivi Kiedisov rep vokal i nikad bolji John Frusciante koji briljira arsenalom gitarističkih finesa, jednako ubedljivo u hard-rock soliranju i akustičim pasažima, boje album na način koji se proteklih par sezona nije čuo. Zbirka pesama s ukusom prave svirke 60-ih uzora kakvi su Cream ili Hendrix – naglašena čestom upotrebom wah wah pedale, psihodeličnim detaljima u aranžmanima i uopšte staromodnim štihom albuma – najveću prednost ima u sviračkoj uigranosti, prirodnom zvuku, i interakciji svirača koju je u tonskom studiju i ovoga puta delotvorno zabeležio producent Rick Rubin.
Ono što prvi singl snažno demonstrira kasnije se ostvaruje mimo svih očekivanja. U otprilike dva sata muzike smešteno je skoro sve čime se ovaj bend bavio tokom svoje karijere, od autodestruktivnog hedonističkog punk-funka (Hunp De Bump, Animal Bar, Storm In A Teacup...) preko hard-metal himničnosti (She’s Only 18, Stadium Arcadium), podivljalih gitarističkih ispada (Torture Me, Turn It Again), rap naracija (Charlie) do sporih heavi-soul-country vožnji filovanih slajd gitarama i nikad sigurnijim Kiedisovim vokalom (Snow (Hey Oh ili završna Death Of A Martian).
Posebna priča su dve pesme: prekrasna Desecration Smile, koja kao da je zalutala s nekog sessiona družine Crosby, Stills, Nash & Young, sa slaganjem glasova, falširanjem u Neilovom stilu i lebdećim folk melodijama, i na gitaru-glas svedena If u kojoj pevač nosi pesmu, dok gitara, bas i prateći vokalni hor filuju diskretne detalje...
Suviše veliki da ne moraju da pristaju na kompromise pred izdavačima, dovoljno talentovani da znaju šta hoće, dovoljno strasni da su još željni dokazivanja, Peppersi su pokazali da su spremni za ulazak u svet privilegovanih rock bendova poput
Rolling Stonesa, Ramonesa, Motorheada, ZZ Topa, AC/DC... grupa koje su svaka za sebe dosegle formu savršene rock pesme. Svoje kreativne vrhunce velike grupe često su beležile dvostrukim studijskim albumom:
Exile On Main Street,
London Calling,
Physical Graffitti,
Rattle and Hum, samo su neki od primera za kreativni naboj bendova pretočen u monumentalna i zaokružena remek-dela.
Stadium Arcadium se bez problema pridružuje tom spisku velikih, odvodeći svoje tvorce visoko, u prostor smešten negde oko planeta uzetih za naslove dva dela albuma. Mesto s kog Izabrani posmatraju ostatak rock vasione.
PS: Nedavno je 44-godišnji Flea novinaru NME-a pokušavao da objasni neumornost nakon 23 godine karijere: "Kako izgleda kad danas uđem u studio? Kao kad si u šezdesetoj, danima čekaš erekciju, a onda najednom ugledaš neku studentkinju kako ti sedi u krilu".
Komentari
-
Marijana (gost)
| 30.07.2008. 20.38.08
NJIHOV NOVI ALBUM JE OK.SVIDJAJU MI SE NJIHOVE NOVE PESME,A NAJVISE DESECRATION SMILE,DANI CALIFORNIA I SNOW!!!!!!
-
jovan (gost)
| 04.03.2009. 11.09.33
EXTRA JE RHCP HEY HO
-
vanja (gost)
| 28.04.2009. 19.19.15
RHCP JE EXTRA A PO MENI SU NAJBOLJE STARIJE PESME!!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.