Sofisticirani ekscentrik, legendarni engleski trubadur Robyn Hitchcock večeras promoviše novu ploču Ole! Tarantula u punom Maxwellsu – klubu u kojem je pre 26 godina po prvi put Amerikancima predstavio svoje uvrnute i surealne pop marvele
Vreme: 18. novembar 2006.
Mesto: Maxwell’s, Hoboken, Nju Džersi
Osamdesetih godina prošlog veka počela je tradicija koja i danas traje: bendovi (neafirmisani i oni veliki) na turneji po istočnoj obali Sjedinjenih Država sviraju koncert ili dva na Menhetnu i najmanje jedan u Maxwellsu, klubu na dvadesetak minuta od ostrva u kome je svoje karijere počela skoro cela tadašnja SST/Sub Pop svita (Husker Du, Minutemen, Dinosaur Jr, TAD, The Melvins,
Mudhoney…) i mnogi NY/NJ sastavi (npr.
Sonic Youth, čiji je bubnjar Steve Shelley u jednom trenutku bio jedan od suvlasnika kluba, ili
Yo La Tengo koji tu danas sviraju po 10-ak koncerata godišnje).
Ovo mesto je u isto vreme bilo stecište britanskih sastava iz ranih 80-ih koji su odavde započinjali pohode na američko tržište. Pored The Pogues i
Buzzcocks, između ostalih, 1980. su u ovom klubu svoj prvi američki koncert odsvirali psihodelični popsteri iz Kembridža, The Soft Boys, na čelu sa tada mlađanim
Robynom Hitchcockom.
Kako je tada bilo posvedočiće arhive. Večeras je, pak, literarno veče jedinstvenih i ponekad čudnih poema, originalnih filozofskih razmišljanja jednog, u najmanju ruku, unikatnog engleskog rock aristokrate, potpomognutog trijom sjajnog senzibiliteta koji sa svojim frontmenom deli slabost prema grupi The Byrds. Robyn Hitchcock je, naime, od ranih dana sa The Soft Boys, preko svog projekta iz sredine 80-ih i ranih 90-ih The Egyptians, do pregršt solo ploča danas, svoju muziku slobodno bazirao na akordima i zvuku Rogera McGuinna, koosnivača Byrdsa.
Ponekad toliko neobičan i surealan u svojim tekstovima, Robyn Hitchcock u glavi stvara iluziju koja se može uporediti sa efektom koji emituje npr. Dalijeva slika ili Kafkin roman. Hitchcockova muzika danas se nije mnogo promenila u odnosu na njegov sveukupni rad, tako da večerašnji koncert, zamišljen kao presek karijere ovog umetnika, teče po jednoj laganoj liniji predispoziran za uživanje.
Peter Buck (
REM), stari prijatelj i nekada davno takođe jedan od suvlasnika kluba Maxwell’s, na gitari dodaje slojevit i zvonasti zvuk inspirisan McGuinnovim
rickenbackerom. Bubnjar koji je rokao u najžešćim danima sastava Ministry a danas zamenjuje Billa Berryja na turnejama REM, i basista Scott McCaughey (Fresh Young Fellows, REM) zaduženi su za ritam Hitchcockovih psiholdeličnih pop komada. Stari saradnik iz dana The Soft Boys i Egyptians, Morris Windsor, večeras je odgovoran za vokalne harmonije.
Impozantne figure od preko dva metara visine, Hitchcock na sceni uživa u svakom momentu. On je danas drugačija osoba od mladića od pre 20-ak godina. Buntovnički nagoni i mladalački bes iz momenata kao što je bio Destroy You sa albuma The Soft Boys Underwater Moonlight zamenjeni su mudrošću trubadura koji je video i spoznao, vagabonde koji je fizički i mentalno proputovao mnoge predele zemlje i uma čoveku znane.
Od starta nastupa sa
Adventure Rocket Ship, preko fantastičnih pop dragulja iz Egyptians i solo dana –
Sally Was A Legend,
I Often Dream Of Trains i
Madonna Of The Wasps, do poslednje stvari na koncertu – punk ekspozije
Give It To The Soft Boys, Hitchcock i Venus 3 su bili kao boca dobrog vina: po otvaranju polako rasplamsavajući svoje kvalitete i sa paletom ukusa koji nadolaze sa svakom novom kompozicijom, da bi se do kraja razvili u pun i prefinjeni “bouquet”. Između kompozicija Hitchcock vezuje mnoge mozgove u mornarski čvor svojim monolozima koji ne prave puno smisla čak ni trojici u bendu. Pred izvođenje
(A Man’s Gotta Know His Limitations) Briggs, on citira
Clinta Eastwooda i pravi reference očigledno njemu omiljenom filmu
Magnum Force, a kao uvod u
If You Were A Priest golica znatiželju svim prisutnima posvećujući kompoziciju svom katoličkom svešteniku iz detinjstva.
“On this deck I stand erect / Like an egg for you to swallow/ Kiss me ‘till your light goes out/ Kiss me ‘till there’s no tomorrow…”, reči su sa Museum Of Sex – jedne od najomiljenijih pesama večerašnje publike, u kojoj se Hitchcock poigrava, kao mnogo puta ranije u svojoj maštovitoj i provokativnoj lirici, sa erotikom. Uvertira u ovaj komad je bila kao frenetični monolog ludog seksologa o pojmu muškarca i žene, a bend u pesmi dominira rockerskim gruvom sa odličnim muziciranjem Peter Bucka, koji se sve vreme kao po običaju grči u polučučnju u uglu pozornice, sav skroman i neupadljiv.
N.Y. Doll je posvećena preminulom basisti istoimene grupe – Arthuru Kaneu, pesma koju njujorška publika posebno ceni, a fantastična obrada Bells Of Rhymney, iako napisana od strane Pete Seegera, predstavlja omaž Byrdsima i Dylanu. The Authority Box je klasičan Hitchcockov dragulj, a Creeped Out omiljen momenat vašeg autora, stvar sa prethodne ploče Spooked (koju je snimio sa Gillian Welch i David Rawlingsom), gde je minimalistički akustični zvuk sa diska zamenjen sočnim električnim rockom.
Robyn Hitchcock je večeras dokazao mnoge talente: vrsni izvođač, apsolutno jedinstven tekstopisac, odlični gitarista koji svojim stilom podseća na generacijski sličnog Tom Verlainea, čak i glumac, na momente asocirajući na nekakvog raspuštenog performera iz engleskog putujućeg teatra koji je bio do utrobe zemlje, jeo pejote sa indijancima u meksičkoj džungli, vodio ljubav sa nimfomankama iz londonske aristokratije i spavao uz logorsku vatru sa lutajućim Ciganima u ruskim stepama.
Jedno je sigurno: trojica iz Venus 3 su počastvovani što mogu pomoći ovom cockney trubaduru da ispriča svoju storiju i to se uveliko primećuje na sceni. Sve u svemu, odličan koncert starog majstora.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.