Clint od milion dukata

Uzmite u obzir ova dva telefonska razgovora.

Clint Eastwood: “Čujem da ti se dopao onaj scenario o bokserki i njenom ostarelom treneru. Mislim, ako je to tako, ako si zaista zainteresovan za takav projekat, onda ću da pročitam scenario”.

Morgan Freeman: “Da”.

Par dana kasnije.

Clint Eastwood: “Pročitao sam scenario. Ajde da pravimo film”.

Morgan Freeman: “OK”.

Ovako je, reč po reč, polako i natanane, svojim karakterističnim, kotrljajućim, šarmantno i šmekerski arhaičnim jezikom Morgan Freeman opisao TV voditelju Charlieu Roseu genezu nastanka Devojke od milion dolara, jednog od retkih modernih američkih filmova koji funkcionišu u formalno/stilskom, žanrovskom i, iznad svega, emocionalnom prostoru koji je ekskluzivno rezervisan za holivudske klasike iz studijskog doba.

Ova rečenica je napisana sa potpunim razumevanjem njene ugrađene kontradikcije: ako je Devojka od milion dolara klasičan (a jeste), kako je onda istovremeno i moderan film (a jeste)?

Odgovor na ovo pitanje je istovremeno i odgovor na pitanje zašto je baš mala, mračna, veoma tiha i opasno nesentimentalna Devojka od milion dolara – a ne, recimo, Hladna planina (Cold Mountain - Anthony Mingella ), Avijatičar (Aviator – M. Scorsese), ili Kill Bill (Q. Tarantino), sve redom puno ambiciozniji naslovi, tzv. event moviesa – paradni američki studijski film sa početka 21. veka, onaj komad celuloida koji će i za deset, petnaest, pedeset godina funkcionisati podjednako besprekorno kao što bi to isto mogao i pre deset, petnaest, pedeset godina?

Postoji i jednostavniji način da se ovo kaže – recimo, “film za sva vremena”– ali to je lingvistički i intelektualno lenjo i uz to tragično neprecizno zato što zanemaruje činjenicu da je Devojka od milion dolara i film trenutka, film za danas ili, preciznije, za danas u Americi, u vremenu i mestu koji su kao malo kada i kao malo gde pre u potrazi za iskupljenjem. A o tome – o iskupljenju – govori ovaj film. Baš kao i o razlozima zbog kojih ljudi donose ili, što je kod reditelja Clinta Eastwooda češći slučaj, ne donose bitne odluke u životu, odnosno opravdanjima za kobnu, veoma humanu i veoma mušku neodlučnost (naročito u kontrastu sa dominantnom ženskom agresivnošću).

No, vratimo se na čas telefonskim razgovorima sa početka ovog teksta. Clint i Morgan – ljudi čija elokvencija nije u rečima nego u telepatiji – imaju dovoljno novca, dovoljno mudrosti, dovoljno iskustva (čitaj: žene, slava, let, dobre i loše godine, gradonačelnikovanja, seks, uspeh, potvrđeni ego, realizovani snovi, ljubavi i dosade) da sebi mogu da dozvole ovakav lakonski dijalog, vođen sa apsolutnom sigurnošću da će film zaista i da snime. I da će sve biti kako treba, bez iznenađenja, onako kako oni hoće.

Baš kao likovi u filmovima Howarda Hawksa, oni oko kojih, kao sateliti oko planeta, gravitiraju svi ostali muškarci i žene, “tvrdo kuvani” profesionalci čija je nezavisnost, nepotkupljivost i svojeglavost bazirana na stvarnoj, dokazanoj i vrlo opipljivoj, a ne glumljenoj superiornosti i autoritetu, Clint i Morgan ne žive u svom malom svetu nego su svoj mali svet – sa brutalnom samouverenošću – nametnuli svima nama.

Oni su, dakle, planete. Svi ostali su sateliti. Ili čak ni to. (Mislite li da je uloga Boga u Svemogućem Brusu (Bruce Almighty - Tom Shadyac) sasvim slučajno pripala Freemanu? Zašto je nije dobio De Niro, Pacino ili Denzel Washington? Ili Brando, koji je tada još bio među živima?

Devojka od milion dolara je, prema tome, to što jeste – “najbolji film godine” (A.O. Scott/Mahnola Dargis u New York Timesu); “remek-delo, čisto i jednostavno, duboko i istinito” (R. Ebert u Chicago Sun Timesu) – zahvaljujući, pre svega, uniktanoj poziciji koju Clint Eastwood ima u Americi.

Jednostavno, njega apsolutno ne interesuje podela zemlje na Crvene (republikanci) i Plave (demokrate), baš kao što ga uopšte ne tangira ni market(ing)?. Mada, u trenutku objavljivanja nominacija u nekoliko ključnih kategorija za Oskara i u trenutku kada je počeo da pravi ozbiljne pare američka medijska desnica, predvođena zapenušalim, blago retardiranim radio-komentartorima Michaelom Medvedom i Rushom Limbaughom krenula je u rat protiv Estwooda koji je, a znaju to oni vrlo dobro, registrovani republikanac – jedna, dakle, veoma neuobičajena meta. Ova dvojica nazivaju Devojku od milion dolara “levičarskom, liberalnom propagandom”, podstaknuti odsustvom happy-enda i optimizma karakterističnog za sportske filmove (poredeći je sa Rokijem!?), kao i Eastwoodovim tretmanom eutanazije. Čitava stvar je besmislena, fabrikovana i patetično iznuđena, uporediva sa harangom kojom su isti ljudi pre tačno godinu dana izložili još jednu impresivnu, a crnu stvar – sisu Janet Jackson.

Zašto je to bitno?

Politika je, kako je to veoma davno pisao Von Clausewitz, zamenila moral. Clint, međutim, nije bio prisutan kada se to dešavalo. On svoje odsustvo vrlo verovatno može opravdati snimanjem filmova kao što su Jeza u noći (Play Misty for Me – 1971), Odmetnik Džozi Vels (The Outlaw Josey Wells – ‘76), Bledoliki jahač (Pale Rider – ‘85), Ptica (Bird – ‘88), Beli lovac, crno srce (White Hunter, Black Heart – ‘90), Neoprostivo (Unforgiven – ‘92), Mostovi okruga Medison (Bridges on Madison County – ‘95), Savršeni svet (A Perfect World – ‘93), Istinit zločin (True Crime – ‘99), ili Mistične reke (Mystic River – 2004), naslova u kojima je Clint – a ne neko drugi, neko od koga se to možda više očekivalo (Scorsese?, Coppola?, Tarantino?, Spielberg? ) – ponudio esenciju pravljenja (nezgrapan, ali precizan glagol) filmova u Americi.

Filmovi su za Clinta – čoveka koji je, ako je verovati obimnoj biografiji Patricka McGilliagana, jedan krajnje grešan, oportun asshole – jedino preostalo moralno mesto u Americi. I to ne u smislu da imaju moralni centar – jer ga nemaju – nego da moralu teže. Čak i njegovi najmračniji naslovi, a Devojka od milion dolara je monohromatski crn film (noire, čak), filmovi su o nadi i mogućnosti iskupljenja koje dolazi kroz moralna dela i veoma lične, spiritualne, a ne religiozne žrtve.

Tragika Eastwoodovih filmova, a posebno uništavajuća (ali začudo katarzična) emocionalna energija Devojke od milion dolara je, pak, u tome što njegovi akteri nisu ni svesni da zaslužuju iskupljenje, da su platili dovoljno za svoje grehe, da muke više nisu neophodne.

To je vrlo poetična, romantična, mada tegobna premisa, koja bi u nečijim (svačijim?) drugim rukama verovatno rezultirala negledljivim, repulsivnim materijalom.

Zato što bi iz ovog ili onog razloga (ucena, ugrađeni refleks, business as usual, itd) market morao biti konsultovan. Nakon toga neko bi došao i za početak upalio sve reflektore na setu jer, zaboga, u ovom filmu se ništa ne vidi.

Usledile bi prepravke u scenariju (pa bi, recimo, razlog za prestanak komunikacije između trenera i njegove otuđene kćerke posve sigurno bio detaljno objašnjen, a ne ostavljen kao strašan, ali nedefinisan usud), kastingu (Hillary Swank bila bi zamenjena mlađom glumicom, možda Hillary Duff), i tonu (više humora, više patosa, više krvi).

Na kraju tog, za Hollywood veoma uobičajenog proizvodno-tehološkog procesa, Devojka od milion dolara bi izgledala kao filmovi Rona Howarda – vidi pod “upcoming” Cinderella Man ili brzo zaboravljene, a svojevremeno slavljene Blistavi um (Beautiful Mind) ili Apollo 13. Što će reći: pitki, raskošno upakovani, patriotski, neutemeljeni optimizam, nešto što bi se zasigurno jako dopalo Michaelu Medvedu i Rushu Limbaughu, o Bushu da ne pričamo. Clint, međutim, već neko vreme ne polaže račune nikome. On je jedan od retkih ljudi u poslu koji razumeju ono što David Thomson podrazumeva pod terminom “whole equation” – mitski holivudski prostor u kome se sreću (i najčešće razilaze) novac, entrainment i art.

Po Thomsonu, to su bili u stanju I. Thalberg i L. B. Mayer, D. O. Selznick i možda Spielberg. Ja bih tom spiku dodao i Eastwooda zato što on savršeno balansira između novca (kako u smislu troškova, tako i u smislu zarade), zabave i umetnosti, ne preferirajući jedno nauštrb drugog ili trećeg, poštujući ih podjednako, ispravno, i istovremeno vrednujući njihov značaj, ali i korumpiranost.

Eastwood je, pretpostavljam, jedina holivudska zvezda koji nema press agenta a ni ugovor. Njegova dugogodišnja veza sa Warnerom ovekovečena je tek handshakeom. To ne znači da Clint nije oprezan sa novcem ili da se ne drži biznis kodeksa, naprotiv. Warnerovi producenti svedoče da Clint njihov novac tretira kao da je njegov. On pravljenju filmova, dakle, pristupa sa neophodnom posvećenošću, odmerenim prezirom (nikada cinizmom) i fiskalnim konzervatizmom (koji se može, ali ne mora dovesti u vezu sa svedenim, škrtim, realističnim stilom).

Clintovi filmovi, pogotovo Devojka od milion dolara, jesu filmovi sa vlasnikom i adresom (za razliku od većine holivudskih naslova kojima su vlasništvo a time i odgovornost podeljeni i kolektivni, što je antiamerički ali opšte zaživljeni koncept), filmovi tvrdoglave, ali jeftine (a lukrativne) upornosti, manje, dakle, prozvodi, a više cinema. A to je, nažalost, retkost u Hoivudu, Bolivudu, Sandensu ) ili bilo gde drugde.

Devojka od milion dolara je u mnogo čemu kulminacija Eastwoodovog autorstva, film u kome su sa majstorskom, organskom narativnom ekonomijom elokventno eksploatisane teme i ideje koje se redovno pojavljuju u filmovima iz njegove zrele faze – period od Vojničine (Heartbreak Ridge – ‘86) naovamo.

Ovo je zapravo ključni Eastwoodov estetsko-ideološki (nepolitički) koncept i patentirana alternativa “polaganoj predaji” i “tihoj patnji”, kojima je prepušten (podlegao?) sav ostali (po godinama) zreliji muški živalj na ovim prostorima.

Pre svega, Devojka od milion kroz svoj glavni muški lik – Frankija Dunna – logično zaokružuje Eastwoodov carrier defining portret ostarele, tvrdoglave i veoma usamljene muškosti. Eastwoodovi junaci su privlačni (bez šminke, bez plastike), još neskriveno seksualno potentni veterani, terminalno neprilagođeni vladajućem, sveprisutnom konzumentskom komformizmu i deprimirajućem mediokritetstvu. To ih iz njegove ekstremno uverljive vizure čini superiornijim i moralno manje korumpiranim (u smislu da su možda posrnuli, ali ne i pali) od njihovih ispisnika.

Jednostavnije, Eastwoodov muškarac je usamljeni vuk, a ne deo poslušnog (oženjenog?) čopora, marlboro man, koji je, mada izgleda kao marketinška smicalica i reklama za vijagru, zapravo prevazišao potrebu da bude deo bilo čega, da išta (ikome) proda, i da se bilo kome dopadne. Osim – a tu je Clint nepokolebljiv – svojoj kćeri!

Od Apsolutne moći (Absolute Power – ‘97) preko Istinitog zločina i Mističnih reka, i sada Devojke od milion dolara, Eastwood je, pak, fokusiran na relaciju otac-kćerka kao modus operandi svojih filmova. Devojka od milion dolara je najpotresniji Clintov lament na ovu temu zato što je možda i finalni i zato što je interakcija “oca” i “ kćerke” u ovom filmu, mada surogatna, apsoluno perfektna. Odnos likova koje glume Eastwood i Hillary Swank (koja, usput budi rečeno, zaslužuje sve panegirike za svoj portret Maggie Fitzgerald, najimpresivniji, najkompleksniji ženski lik u celokupnom Clintovom opusu) jeste ultimativna aseksualna simbioza, potpuno razumevanje i ničim uslovljena ljubav.

Clinta je oduvek fascinirao odnos roditelja i dece – Kantri pevač (Honky Tonk Man - ‘82), Bronko Bili (Bronco Billy – ‘80), Neoprostivo, Savšeni svet – i način na koji se nervoze, gresi i nasilje jedne generacije prenose u drugu.

Clintov najbolji film? Vrlo verovatno.