Bend koji se nekada u ispolitizovanoj klimi punka 1977. istakao sklonošću ka pop melodiji i ljubavnoj tematici izbacio je još jedan album u svojoj drugoj fazi, peti nakon reuniona koji se desio sada već daleke 1989. Nikada nije mnogo menjao formulu kojom je nekada davno osvojio široke simpatije, pop-punk je ostao stil kog se ovonedeljni gosti Beograda i dalje dosledno pridržavaju
Za razliku od mnogih drugih reaktiviranih bendova iz generacije 1977,
Buzzcocks su uspeli da se vrate dostojanstveno, i što je takođe specifično, njihovi albumi zvuče sve bolje.
Ali postaje vidljivo da se ovaj sastav već nalazi u ozbiljnim godinama. Doduše, energije im još ne nedostaje, tempo nije usporen, u ljubavi im i dalje ne ide baš najbolje, godine su ostavile traga drugde. Pete Shelley je izgubio nešto od svog dečačkog glasa, visokog i krhkog, a sada peva negde za oktavu ili dve dublje sa osetno ozbiljnijim tonom. Poruke nisu više toliko nevine, a u nekim pesmama su počeli da postavljaju ozbiljna pitanja o životu.
Nekim prokletstvom, Shelley nikako da napokon nađe sreću u ljubavi, i problemi raznih vrsta opet iskrsavaju. On svakako i dalje može da se oseća zapostavljeno (I’m Nothing), da želi da moli za pomirenje (Reconciliacion), samo da sanjari zato što je pesimista (Dreamin’), da ponovo prolazi kroz faze kajanja (Wish I Never Loved You), i da na kraju zaključi da mu je bilo dosta svega i da se oseća ljuto i prevareno (I’ve Had Enough). On se nalazi na sasvim drugom kraju pola od mačo stava, otkrivajući nežniju, senzibilnu stranu svoje muškosti, ispoljavajući tinejdžersku nesigurnost. Ništa manje se i nije moglo očekivati od ovog benda kojem sve ovo čini njihov trademark.
Steve Diggle, drugi autor u Buzzcocksima, ne može mu mnogo pomoći jer ga ljubav tematski ne interesuje koliko preispitivanje pretpostavki egzistencijalnog smisla. Steve je svestan da nešto ne funkcioniše baš najbolje u našoj svakodnevnoj rutini urbanog života, u njegovoj trivijalnoj realnosti koja ne pruža ispunjenje. Takođe će nam reći nešto o svojim zapažanjima o „velikom bratu“ (Big Brother Wheels), ali će vrhunac ozbiljnosti doseći u pesmi Beetween Heaven and Hell, mučenički ličnom ispovedanju koje punk tematski pomera u vode metafizike.
Tu je i poneki politički komentar, samo što je ličan i pod vidom svakodnevnog života koji se ogleda u simboličnim stvarima kao što su komuniciranje sa automatom za kupovinu, ambalaža proizvoda ili opijanje petkom uveče. Nikako preterano direktan i sasvim po strani od svih grandioznih tema. Naslovna Flat Pack Philosophy predstavlja vrhunac u tome, inteligentno kombinujući sve glavne sadržaje njihove poetike u jedno pakovanje – i ljubav, i (be)smisao, i svakodnevicu.
Upravo je sam zvuk ono što je najstabilnija konstanta u životu ovog benda. Njihova monolitnost podseća na Ramonese, i eksperimenata i traženja nekih novih teritorija ovde nema. Čak i po formatu, 14 pesama u 36 minuta, podseća na vreme kada nije bilo uobičajeno da se prave albumi duži od 45 minuta, što je danas postalo stvar rutine.
Jednostavne, kratke i melodične pesme, gde samo tri od njih prelaze dužinu od 3 minuta, pretežno u bržem tempu, čine jedan visoko zvučno konzistentan album, mada nikako i monoton. Ima i pomalo hard rok rifova, mada ne štrče previše u kontekstu celine albuma. Sve prepoznatljive komponente Buzzcocks zvuka su i dalje tu. Produkcija je besprekorna i čista i osavremenjuje zvuk Buzzcocksa.
Teško je bendu koji već dugo radi i koji se istakao po svom specifičnom zvuku da učini neku veću promenu ili da se upusti u eksperiment. Bend se zadovoljava onim što je do sada radio najbolje, pisanjem pop-punk pesama, i nekim čudom i dalje ne zvuči suviše predvidljivo.
Ipak, sećajući se fenomenalne druge strane albuma A Different Kind of Tension, i pesama kao što su Why Can’t I touch It ili Something’s Gone Wrong Again u kojima su pokazali da mogu uspešno da proširuju svoju muzičku teritoriju u nekim neočekivanim pravcima, ostaje pitanje šta bi se dogodilo da je bend radio malo više na unošenju novina, jer izgleda da je tu postojao određeni potencijal. Buzzcocks su u međuvremenu nadživeli i mnoge druge bendove čiji su bili uzori. Ako i ne zvuče isuviše zastarelo, pitanje je dokle će moći da istraju na tome a da ostane podjednako zanimljivi.
Flat Pack Philosophy je sasvim dobar album, doduše bez naslednika takvih bisera kao što su
Ever Fallen in Love ili
What Do I Get, ali kao celina ostavlja povoljan utisak. Album će vam takođe pokazati da ovaj bend, uprkos godinama, i dalje drži zasluženo mesto na muzičkoj sceni. Slušanje ovog albuma može da posluži kao adekvatna priprema za
beogradski koncert ovog benda, koji ove prostore posećuje prvi put.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.