U susret koncertu filadelfijske petorke Marah u četvrtak, 27. aprila, u beogradskom Domu omladine, njihov najveći fan među poznatima ljubazno se odazvao da „pomogne promociji“. U nastojanju da nam dočara svoju fasciniranost jednim od najuzbudljivijih malih bendova na svetu, jenda od najvećih ostrvskih književnih zvezda odgovorio je ne baš na 31, ali na 22 pitanja o i oko Marah.
POPBOKS: Kada si i kako prvi put čuo za
Marah?
HORNBY:Prijatelj mi je dao kasetu (kasetu!) sa njihovim prvim albumom (Let's Cut the Crap & Hook Up Later on Tonight ) tik pre nego što je zvanično izašao 1998.
Kako su postali tvoj omiljeni bend? Šta te je tokom godina privlačilo u njihovoj muzici? Da li možeš kritički da govoriš o njima?
Pre svega, taj prvi album je fantastičan. Jedan od najboljih albuma svih vremena, po mom mišljenju. I drugi (Kids In Philly, 2000) bio je podjednako dobar. Mislim da su me konačno kupili 2001, kada sam ih gledao na zapanjujuće dobrom koncertu, i to je bilo to.
Šta su mane kada si slavni prijatelj nekog benda?
Za mene nema mana. Marah su sjajni ljudi, pišu odlične pesme, tako da sam baš ponosan što ih poznajem. Možda pre za njih ima mana – ponekad ljudi koji hoće da zaskoče mene to rade preko njih, pišući o njihovoj muzici. Nadam se da za njih poznanstvo sa mnom ipak ima više vrlina nego mana.
Neka tvoja omiljena pesma koju bi oni najbolje obradili? Koja njihova pesma najbolje odslikava ono što su Marah?
Oni na našim zajedničkim nastupima već izvode obradu pesme Debris grupe Faces, i ta verzija je zapravo bolja od originala. Mrzim da biram samo jednu njihovu idealnu pesmu. Pesme The Closer i Walt Whitman Bridge sa novog albuma najbolje prikazuju dva lica benda – žestoko, glasno, punkersko sa jedne i “misaono”, folk sa druge strane.
U tvojoj imaginarnoj knjizi, muškarac i žena koji nisu ljubitelji benda, slučajno odlaze na koncert grupe Marah. Po završetku svirke satima razgovaraju o tom doživljaju. O čemu su zapravo pričali?
Sećali su se onog vremena u svom životu kada su više osećali i kapirali rock muziku, kada im je ona bila važna. Koncert Marah ih je podsetio na to vreme i to je bilo prvi put da su posle dugo vremena osetili takvu povezanost sa muzikom ili bilo kojim drugim umetničkim izrazom.
Koji je idealan proizvod koji bi se reklamirao uz njihovu muziku?
Pivo – oni su drinking band. I to ne američko pivo, već tamno, jako – englesko. Posebno što Marah na hebrejskom znači “gorak”.
Kada bi bio njihov menadžer, šta bi im savetovao?
Da prestanu da se zajebavaju sa engleskim piscima i da prionu na posao.
Zamisli paralelni svet u kome su Marah velike zvezde kao što je Bruce Springsteen. Ko bi bili njihovi drugari na tronu a ko bi bio najmanje popularan? Šta je najveća mana današnje popularne muzike?
Drugari na tronu bi im bili
Drive-By Truckers. A u ovom svetu, svako ko ima veze sa onom pojavom
Crazy Frog trebalo bi sam da se prijavi u policiju.
Zamisli scenario uz koji bi najbolje išla muzika grupe Marah. Ko bi režirao taj film?
Bio bi to neki Scorseseov film iz 70-ih, poput Mean Streets, priča u kojoj bi bilo puno propalica i psiholoških komplikacija.
Da li Marah vole (ili igraju) fudbal i da li si ih malo uputio u materiju? Šta misliš o odnosu Amerikanci – fudbal?
Marah su učtivi i tolerantni kada je reč o fudbalu – Serge je čak i bio na jednoj utakmici sa mnom. Ali, nijedan Amerikanac ne razume igru u kojoj se poentira samo jednom ili dva puta, a posebno ne mogu da razumeju nerešen rezultat.
Kada bi muzika grupe Marah personifikovala ženu, kakva bi ona bila?
Slatkiš.
Oko čega se pisanje i rock ’n’ roll nikako ne slažu?
Verovatno oko važnosti strpljenja.
Koju osobinu braće Bielanko bi pozajmio na jedan dan?
Jesi videla njihovu sliku? Šta misliš šta bih, zaboga, mogao da pozajmim od njih?!
U svetlu postojanja „lažnih dokumentaraca“ ili „izmišljenih filmskih biografija’“a imajući u vidu tvoje interesovanje za muziku i smisao za humor, da li te mami ideja o pisanju izmišljene ili prave biografije rock benda?
Taj žanr me nekako ne zanima. U njemu postoje samo tri priče – ona koja se završava uspehom, ona koja se završava neuspehom i ona koja se završava smrću. Mislim da je piscu potrebno nešto više od toga.
Da li si ikada pisao tekst za neku pesmu? Kada bi to učinio za Marah, o čemu bi on bio?
Napisao sam pesmu sa Benom Foldsom za Williama Shatnera (That’s Me Trying sa albuma Has Been, 2004 – prim. aut.). Bez zezanja, grupi Marah nije potrebna moja pomoć ni u čemu.
Koja je najveća razlika između Marah na CD-u i Marah na koncertu?
Vrlo su bučni uživo! Najvažnije je da su podjednako vešti u studijskom delu posla kao i u onom na bini, i to na potpuno drugačiji način – jer to i jesu dva različita načina izražavanja. Mislim da su oni uživo najbolji bend na svetu, kada su raspoloženi.
Koji su još tvoji prijatelji u svetu rock ’n’ rolla?
Ja sam džentlmen – ne pričam o svojim ljubavima.
Šta te intrigira iz aktuelne muzičke ponude?
Meni se od Marah jako sviđa pesma East. Iako to nije Istok o kom oni pevaju, sasvim nenamerno moram da te pitam kako ti se čini novo ime Arsenalovog stadiona. Izvini, ali Emirates zvuči tako engleski, tako novo, tako u vezi sa fudbalom...
Pa, Emirates su puno platili za takvu privilegiju, i trudim se da razumem realnost te situacije. Ali u idealnom svetu, naravno, niko ne želi da mu se fudbalski stadion zove po avionskoj kompaniji. Na kraju, valjda, svi zaborave. Wrigley Field u Čikagu, jedan od najpoznatijih i najvoljenijih bejzbol stadiona u Americi, dobio je ime po žvakaćoj gumi, ali danas se uopšte više ne čini tako.
Ponekad izgleda da pisac uopšte ne mora da napusti svoju sobu da bi uspostavio odnos sa publikom. Rock muzičar bi, recimo, morao. U našem vremenu, ti si na neki način doneo rock ’n’ roll slavu u književnost, kroz rock ’n’ roll. Kako ti se čini taj odnos pisaca i muzičara prema publici nekad i sad?
Danas više ne važi to da pisac ne mora da napusti svoju sobu. U trenutku kad završimo pisanje knjige, i mi krećemo na turneju, da je u živom kontaktu približimo svojoj publici. Ja sam samo prošle godine proveo tri nedelje u Americi promovišući svoj poslednji roman. Dickens je bio taj koji je uneo rock slavu u književnost, decenijama pre nego što je r’n’r uopšte postojao. On je putovao po celoj Britaniji i Americi čitajući javno svoje knjige pred publikom.
Pošto si veliki ljubitelj muzike i fudbala, šta misliš, koje su sličnosti i razlike između te dve vrste posvećenosti?
Velika razlika je to što muzika može da bude jedino zadovoljstvo, prijatnost. Postoji, naravno, i tužna muzika, ali i nju slušamo zato što to želimo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom.
Jednom si rekao: “I dalje smatram da je muzika najbolji način da izraziš sebe”. Šta, u tom smislu, nedostaje pisanju? Kakva je to čarolija u muzici?
Konciznost je ono na čemu pisac zavidi muzičaru. Muzika, samim tim, poznaje najdirektniji put do srca.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.