Političari su ljudi dosledni svom cinizmu, a pisci su ljudi dosledni svojim zabludama

Foto: Đorđe Bajić




Govoreći o skorijim zbivanjima u životu Eduarda Limonova, francuski autor Emanuel Karer negde u finišu svog izvanrednog biografskog štiva Limonov (jesenas objavila novosadska Čarobna knjiga) ističe Zahara Prilepina kao vrlo pero nove ruske proze. Tokom poslednjih par leta i zahvaljujući srpskim prevodima njegovih dela (Patolgije, Sanjka, Cipele pune vruće votke i Greh) radoznali su bili u prilici da upoznaju umeće Prilepina, koji je ovih dana ponovo pohodio Srbiju. Razgovor je vođen u kao melem dobrodošloj hladovini jednog pristojnog beogradskog restorana, i tom se prilikom Zahar Prilepin pokazao kao nadahnut, staložen i zanimljiv sagovornik – a povoljan utisak nije uspela da naruši ni prilično, po sopstvenom priznanju, svadljiva prevoditeljka. Baš kao i u nezbežnom vaganju Prilepinove izvanredne proze i njegovih političkih nastupa, stiže se do jasnog utiska izraženog u narodskoj umotvorini teže preteže.

Pored bunta, krovni koncept priča okupljenih u Osmici je život u osami. Vaši junaci katkad mahnito, katkad začudno proaktivistički kreću u boj protiv te samoće. Ima li efektnih načina da se taj osećaj napuštenosti ipak pobedi?

Ovakva pitanja se ne postavlju u Rusiji… Može se dosta jednostavno odgovoriti na ovo pitanje; smisao nije u rezultatu nego u procesu. Jedino na groblju je sve mirno i jedino tamo su svi i sve pobedili. Suština čovekovog života je u tim amplitudama koje se kreću od strasti do mira i untrašnje tišine. Ja nemam nameru da pobeđujem nekoga, niti jednu niti drugu stranu, to nije stvar boja. Prosto je interesantna amplituda ljudskih osećanja.

Vaš stil bi se (na dosadašnjem) uzorku dao označiti kao stvarnosna proza. Postoji li neka terminološka odrednica u kojoj se vi lako prepoznajete ili pod kojom se dovoljno lagodno osećate?

U Rusiji postoji odrednica novi realizam. Taj termin u sebe uključuje i elemente fantazmagorije i apsurda, i nije stvar u specifičnostima žanra. U novoj prozi je logika socijalna, jer se u poslednjih dvadeset godina ruska književnost bavila podvlačenjem crte i svođenja računa sa sopstvenom prošlošću. Tu je bilo mnogo provokacija, zabadanja prsta u bolna mesta, bilo je mnogo sarkazma, mnogo mazohizma… A pokolenje kome ja pripadam odnosi se prema stvarnosti, sve to vrlo ozbiljno posmatrajući. I svi računi koji se svode, svode se sa sadašnjošću, a ne prošlošću. Ti računi mogu biti dati i u realističkom i ne toliko realističkom obliku. Recimo, moji romani Sanjka i Crni majmun (uskoro sledi i srpsko izdanje ovog dela) mogu se sasvim drugačije gledati, može se postaviti pitanje da li u njima ima ili nema realizma. U njima se vodi računa o stvarnosti u kojoj se živi. Recimo, Crni majmun je dobio nagradu za najbolji naučnofantastični roman, i to je realizam, ali fantastični realizam. Zako razlika između Sanjke i Crnog majmuna nije principijelno u tome, jer sve što se dešava dešava se u prostoru ljudske duše.

Motiv bunta ostaje pokretačko gorivo za junake i u Osmici; koji su stvarni dometi bunta u današnjem kontekstu u Rusiji, a i šire, naravno?

Na jedan potpuno nevidljiv način dešava se promena temperature u čitavoj državi i društvu, ne samo u Rusiji nego svuda. Pre dvadeset godina Rusija se kretala put ćorsokaka, ali je bila uverena da se cela Evropa kreće u jednom pravcu koji vodi do raja. Kasnije se ispostavilo da je svet da je svet komplikovaniji, jer nije Evropa jednorodna, ona je prilično raznovrsna; u celini tamo ima mnogo licemerja i evropske vrednosti u suštini nisu uvek vrednosti. Bez obzira što tamo postoji veliki broj kultura i postoji određan broj dostignuća u svim oblastima, a tu su i procesi socijalne liberalizacije koji su veoma važni, ali, metafizički gledano, jasno je da se čitav svet kreće ka jednom ćorsokaku. U tom smislu taj permanentni bunt, višegodišnji bunt… To je bunt dece koja smatraju da im roditelji žive u licemerju. Našu zemlju su, da tako kažem, ubacili u vrelu vodu. Kažu da tako treba, skuvajte se tu i to je ispravno; a onaj ko hoće, on se kuva u toj vreloj vodi, a onaj ko to neće… I na svim nivoima, i na nivou jezika vidi se da se dešavaju promene koje nisu pod kontrolom. I bunt u Rusiji nije doveo do smene matrice, a nisam siguran da se to može dogoditi brzo, niti da to treba da se dešava brzo. Treba mnogo faktora, ponajpre međuljudskih, da se promeni da bi se moglo ostvariti nešto bitno u  toj promeni koja je permanentna. Način gledanja, slušanja, čak čula sluha i vida, te način doživljaja sveta treba da se promene, a za to je potrebno mnogo toga da se dogodi da bi došlo do te korenite promene. 

Koliko tradicija, i u književnom i u širem društvenom smislu, može biti kamen oko vrata i/ili potrebna tačka oslonca kada je reč i o stvaraocima i kada je reč o junacima književnih dela u ovom trenutku?

Ja uopšte ne mislim da je tradicija kamen o vratu. U Rusiji što više čitaš neke tekstove to menjaš odnos prema tradiciji. I onda shvataš da su oni bili daleko radikalniji i revolucionarniji nego što su to naše današnje predstave o njima. Situacija u svetu se stvara tako što se u određenom trenutku konzervativizam javlja kao nešto revolucionarno. Ja ponekad kažem, malo šaljivo, a nekad i ozbiljno, da Rusija treba da postane zemlja prosvećenog mračnjaštva. A u tom smislu ruska kniževnost ne može da nas nauči ničemu lošem. Govorim o književnosti zato što je kod nas književnost osnovna komponenta tradicije, jer tamo sociolozi i filozofi nisu igrali određenu ulogu u formiranju nacije, nego ju je igrala upravo književnost. U suštini, ono što se dešavalo u Rusiji u poslednjih dvadeset godina nije bio nikakav bunt, već namera da se naopako izvrne sve što je postojalo u ruskoj tradicijii. Tako, recimo, kad izvrnemo kaput, odeću, onda šavovi, končići, postava, sve to štrči i vidi se. Eto, sav taj bunt se svodi samo na to. Godine 1917. kada je Rusija načinila čudovišnu stvar i zamenila vlast, to je bilo užasno, jer je Rusija izabrala najradikalniju levu ideologiju, čijih razmera je u Evropi malo ko bio svestan, a Rusija sad u svoj državi pravi socijal-darvinističko liberalno društvo koje je  second-hand u Evropi. Prema tome, nazad ka tradiciji!

U Saslušanju Novikov će opaziti da „detinjstvo nemaju jedino roditelji, a naše detinjstvo ne prestaje nikad“. Kako se kao otac četvoro dece nosite  sa ovom dijagnozom iz sopstvenog dela?

To je naprosto konstatacija činjeničnog stanja. Ja samo ne želim da požurim da odrastem da bih izgledao stariji od svoje dece. Najvažniji problem dece koja rastu sa roditeljima danas je u tome što ih roditelji uče stvarima u koje ni sami ne veruju. U tom smislu taj pardoks uništava decu. I svi konflikti koji nastaju u životu dece potiču odatle. Ako ja u svom srcu osećam da imam četrnaest godina, neću da glumim svom sinu da sam stariji i da sve razumem. Meni je sa decom sve divno zato što čitamo iste knjige i slušamo istu muziku. A sećam se, kad sam ja bio mali, nosio sam odeću i slušao sam muziku koja je pristajala nama, mladima, a zvezde, pisci, rok-muzičari su moji prijatelji i oni donose svoju muziku i knjige u našu kuću, pa moj sin to sa sobom nosi u školu. Meni će biti problem ako moj sin jednog dana kaže “moj tata nikada nije bio odrastao”.

Povremeno kvalitativni dometi Vaše proze padaju u zasenak vaših, recimo to tako, atipičnih, a za neke i diskutabilnih političko-ideoloških stavova. Kako se nosite sa tom podvojenošću – prihvaćenog stvaraoca i javne ličnosti čije se reči dodatno pažljivo vagaju?

Ja mislim da bi bilo mnogo gore da je moja proza tipična i da ne izaziva polemike. Svaki pisac treba da bude atipičan, to ne treba da mu bude cilj, ali prosto da bi bio pisac on treba da se razlikuje od drugih. Normalna je stvar da ja nisam saglasan sa  drugima, pa nekada nisam saglasan ni sa samim sobom i to je takođe normalna stvar. To je još jedan od amaneta ruske književnosti – s jedne strane, ruska klasika je religiozna i hrišćanska, a sa druge, ona je bogoboračka, s jedne strane je konzervativna, dok je sa druge strane revolucionarna… Tu je primer Dostojevskog koga umalo nisu obesili kao revolucionara, a on je bio najveći konzervativac u zemlji. I to je normalno. A može biti i obratno. A možda i jedno i drugo istovremeno. A kvalitet teksta je u stvari glavna mogućnost da se pokaže da je čovek ogroman i da su njegove predstave o životu istovremeno različite. Jedino je sve jasno političarima. Političari su ljudi koji su dosledni u svom cinizmu, a pisci su ljudi koji su dosledni svojim zabludama.

Bilo da je reč o počesto instinktivnoj rusofiliji ili, pak,  o prozapadnjačkoj potrebi otklona prema Istoku, Rusija je ovde nezaobilazna tema i u javnom i u privatnom diskursu, a šta je za Vas Rusija danas?

Smatram da je težnja Rusije da dokaže da je ona iznad Evrope po samu Rusiju pogubna, smatram da mi, Rusi, Ukrajinci, vi, Srbi i ostali ne možemo u potpunosti da dokažemo da smo Nemci. Odnosno, mi smo loši Nemci. To je manijakalna, mazohistička rabota, mi više gubimo nego što stičemo. Moje knjige su prevedene na mnoge evropske jezike i često boravim u raznim zemljama, i tamo često imaju čudne predstave da je s jedne strane ruska klasična kultura, a sa druge savremena Rusija, a da one stoje u protivrečnosti. Kao da smo mi negde ukrali našu kulturu i da to zapravo ni nije naše. U stvari, to što mi imamo, to je ruska kultura, međutim to tek dopire do njihovih mozgova. Da su Puškin i Dostojevski danas živi i da izvode po Evropi, njih bi sada držali u kavezu kao divljake, jer bi ih shvatali kao divljake, jer to što su oni govorili i pisali dolazi u konflikt sa poimanjem dobra i zla i revolucionarnosti. U današnjoj Evropi ima mnogo raznovrsnih tabua, puno zabranjenih zona preko kojih ne sme da se pređe, mnogo je stvari o kojima se u Evropi ne sme govoriti… S jedne strane, Rusija izgleda kao mračna, teška i zemlja koja nema potpunu slobodu, uporedo sa ruskim čovekom koji se tamo dosta čudno i bolesno sagledava, a ruska kultura i dalje ostaje prostor ogromne slobode. Kod nas, u Rusiji, nema tih tabua, mi nemamo kompleks krivice za ratove, mi možemo o tome slobodno da govorimo zato što nemamo veze s tim osećajem krivice. Najprostija stvar za mene koja je u Rusiji savršeno očigledna to je građanski rat, kakav god on bio, ne može da ima prave krivce; to se tiče ne samo različitih nacija, nego i klasa bogatih i siromašnih i to omogućava da se o svim tim stvarima govori i raspravlja savršeno mirno. A Evropa uvek zna ko je u pravu, ko je u kriv, ko šta može, a ko šta ne može.  To je meni prosto dosadno.

Opšta je ocena da većina pisaca današnjice nedopustivo malo čita. Na vašem sajtu kao favoriti na planu književnosti navedena je sve sama „teška artiljerija“ (Korekcije Džonatana Frenzena, Tihi Don Šolohova, Terehovljev Kameni most i Nabokovljeva Ada). A šta trenutno čitate, šta je skorije na vas ostavilo jak, a potencijalno i formativni uticaj?

Džonatan Litl je napisao bestseler, on je Amerikanac francuskog porekla, uz to i Jevrejin, on je napisao roman o fašističkoj Nemačkoj, a utemeljen u ruskoj klasičnoj književnosti. To je vrlo snažan roman i politički ispravan. Osim njega, svakako bih izdvojio sve od Džonatana Francena. Kad bi se Evropa zaista interesovala za Rusiju, onakvu kakva ona jeste, ona bi onda čitala, recimo,  Mihaila Tarkovskog, koji je rod čuvenom režiseru. On živi u središtu Rusije, u jednom selu, i opisuje život ljudi, seljaka, prirodno, onako kako oni žive… Meni se čini da sada u Evropi čitaju samo one ruske autore koji pišu tako da pokažu da je Evropa u pravu kada na upravo taj način razmišlja o Rusiji. Oni ne žele da otkrivaju sebe, da otkrivaju život kakav se zaista živi u Rusiji, već samo žele da potvrde ispravnost evropskog viđenja Rusije. Od ruskih autora koji su napisali snažan roman izdvojio bih roman Lovo Jevgenija Vodolaskina (takođe uskoro u izdanju beogradske kuće Draslar Partner, prim. Z.J.). Ne mogu reći da se u Rusiji mnogo prevodi srpska književnost. Ono što mi se svidelo iz srpske književnosti, koja mi se čini kao prilično nostalgičarska književnost u kojoj nema ruske zlobe u pogledima na prošlost, je Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, Razlike Gorana Petrovića, Sarajevska trilogija Mome Kapora. Čitao sam i Pavića i Živkovića – Pavić je veliki pisac, ali fiziološki on nije moj pisac… Pročitao sam čitavog Pavića, ali emotivno on na mene ne ostavlja utisak. Na mene su mnogo jače uticali Ćosić, Petrović i Kapor.