Istok je istočno!

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Dom omladine Begrada, Velika sala
Datum: 20. april 2013.





Istok je istočno. I, mereno po uzorku sinoćne završnice drugog izdanja festivala Todo Mundo u Domu omladine Beograda, i dobro je da je tako. Nakon (verovatno sasvim opravdane) orgazmičke sreće zbog nastupa Beyonce u Kombank areni i, u političkom smislu, ekstremno turbulentne sedmice čije ćemo eventualne gorke plodove, hteli-ne hteli, kušati i u doglednoj i u daljoj budućnosti, red je došao na malo (tek uslovno rečenog) tišeg užitka drugačije sorte. Kucnuo je čas za drugo izdanje festivala world muzike Todo Mundo u Domu omladine Beograda, festivalu čije postojanje ima puno rezona i koji je na osnovu dosad ponuđenog zaslužio i buduće, nadajmo se, nekrizno izdanje šireg opsega i obimnijeg programa tokom čega bi se do kraja profilisao u pristupačniju verziju world music odeljka starijeg rođaka Ring Ringa, a što Beogradu svakako nedostaje.

Prvi deo nastupa pripao je Bojani Nikolić i Srpskim glasovima; nekim čudom, a očito ne po pravdi, ovo je tek prvi solistički koncert Bojane Nikolić u Beogradu. Iako se medijski gledano to možda tako ne čini, već vlada prilična gužva na polju novijih viđenja izvornog pevanja u Srbiji, a Bojana Nikolić svoju osobenost očigledno iznalazi u jednostavnosti bez zadrške. Nema kod nje radikalizma niti poriva za eksperimentisanja Svetlane Spaić, nema tu ni očitog pečata ovovremenosti kao u slučaju Vrela... Bojana Nikolić se nameće na prvom mestu kao rizničar, pažljivi tumač i vrsna interpretatorka tradicije u osnovnom obliku. Njena jednostavnost kao viši koncept, njeno tradicionalistički obojeno čitanje tradicije naišli su na glasno odobravanje gotovo potpuno ispunjenog partera Velike sale Doma omladine, a Bojana Nikolić i pevačka joj družba se odužila odličnim kolopletom starostavnih pesama i napeva iz šire shvaćenog balkanskog regiona. Posebno su se izdvojile sugestivno izvedena hercegovačka razgovaralica Nema moga dragana da dođe, tektonski silovita, a jasnim narativom određena Zaplakal Stojan u lojze (sa zlosrećnog Kosova i Metohije) i, sasvim očekivano, veliki hit Čiča oće da me ženi, koju je Bojana Nikolić izvela u društvu svih svojih glasova i gostiju. Nastup muškog dela pevačke grupe Toše Proeski uz ukrase u vidu onomatopeje jeste bio šarmantan predah i sprečio je moguću uniformnost devojačkih vokalnih bravura, dok ostaje utisak da je izvođenje Jovano, Jovanke u samoj završnici nastupa (premda praćeno aklamacijom vidno ozarene publike) pomalo izletelo iz prilično doslednog koncepta ovog nastupa.

Kratak predah (od nepunih dvadeset minuta) do početka nastupa glavnih izvođača večeri, trojke Baba Zula, bilo je zgodna prilika da se osmotroti i brzopotezno skenira prisutna i upravo pridošla publika. Publiku su činili mahom prizorni civili očekivanog raspona godina za ovu vrstu prigode i izazove ove vrste, a mora se primertiti i prilčan broj seniora i ponešto hiperdizajniranih posetilaca iz Mikser Haus podgalaksije (među njima se isticala zažarena, uporna, ali u svom naumu i ne preterano uspešna crnokosa privlačiteljka pažnje u donjem delu desnog ugla sale). Inače, minimalistički ukrašena bina sugerisala je klupski ugođaj, što se i tokom nastupa srpskih glasova Bojane Nikolić, a posebno tokom trijumfalnog koncerta Baba Zula pokazalo kao stopostotno efektno rešenje. Sala (uključujući i balkon) bila je sasvim popunjena (uz par desetina stajača, što po izboru, što po nuždi) kada su na  scenu stupili Baba Zula.

Tokom nastupa trojca Baba Zula dogodilo se malo čudo, zapravo, nekoliko njih. Na prvom mestu se u tom smislu mora primetiti da su Baba Zula  učinili da se u oko 140 minuta nastupa (a planirano je bilo oko 45 minuta do sat!) srećno spoje dva najčešće oprečna i sukobljena pojma – zanos i izvesnost. Naime, bilo je izvesno da okupljene čeka odličan provod i (imajući u vidu sasvim razumnu cenu ulaznice od samo 1000 dinara) čist ćar. Uz svu izvesnost, dominatan utisak tog dela večeri je već tokom prvih minuta prve numere koju su izveli Baba Zula (kanonskog, ali ubedljivog i nadahnutog oriental duba u BZ viđenju pod nazivom Kücük Kurbaga) opaženi zanos kojim ova trojica gospode pristupaju muzici i muziciranju.

Baba Zula iščitavanje orijentom i gitarskim zvukom osnaženog duba je raznovrsno, maštovito, emotivno i poletno, što je nakon protestno intonirane Özgür Ruh pokazala treće izvedena numera (Sipa) tokom koje se Murat Ertel našao ispred publike u prvim redovima, da bi ubrzo i zasvirao ponosito stojeći na jednoj za tu potrebu oslobođenoj stolici u prvom redu. Sipa je izazvala prve grlene ovacije prisutnuh u trajanju od par minuta, a u sličnom se raspoloženju nastavilo i daljim tokom ove divne i inspirativne večeri. Murat Ertel je kozer po instinktu, sklon je pričama i pojašnjenjima između pesama (eksplozivna zarazna kombinacija osobenog viđenja engleskog jezika, slobodarske ideologije, dobronamerne ironije i lenjivog ritma govora), a publiku dodatno radražuje svojim hendrixovskim pristupom sviranja tradicionalnih turskih i istočnjačkih instrumenata).

Naredna pesma (Abdülcanbaz) donela je veseljački plesni okršaj dve trećine BZ dvojca ispred bine, u čemu im se hitro pridružilo tuce najodvažnijih i najrazgaljenijih iz redova publike; iako je reč o dinamičnom, na trenutne i frenetičnom nastupu koji u trenu razveseljava publiku i tera je na ples, osmehe i aplauze, greh bi bilo ne naglasiti sviračku vurtuoznost Baba Zula trojke, ubedljivost njihovog krajnje osobenog zvuka i ipak lako primetni mrak koji izvire i iz najvedrijih od njihovih numera. Za kraj je usledio i nenadani izlet u svet vratolomnog – tokom izvođenja numere Hopce (Object), začinjene plesnim i merrenge ritmovima, Murat Ertel je bio provozan na pogolemom zvučniku, da bi potom preskakao iz reda u red, ni jednog trenutka ne prekidajući izvanrednu i očito usresređenu svirku i ne povredivši nikoga od onih koji su mu se našli na putu i koji su čilo oslobađali prostor za naredni korak sada već potvrđenog gitarskog božanstva. Nakon gotovo petominutnih frenetičnih ovacija publike dovedene u vode prosvetljujuće euforije na bis je izvedena prilično mračnija, ali ništa manje upečatljiva Istanbul cocuklari, tokom koje su se prepoznatljivi zvuci Turske nanovo skladno sjedinili sa gitrskom bukom dodatno nijansiranom distorzijom i wah-wah ukrasima.

Trijumfalna završnica ovog blic festivala sumnjičarima je ponovo pokazala da world muzika ipak nije tek terminološka poštapalica pod čijom krinkom publika bez rezerve uživa u onom što joj je, po svoj prilici, i posve urođeno; euforija kojom su prisutni uživali u sinkopiranim ritmovima tokom večeri glasan je argument u prilog toj tezi. Baš kao što je postalo jasno da, uz malo PR mišića, Beograd ima dovoljno publike i za ovu vrstu i ovako predočenog sadržaja, kao i da je istok i ostaje istočno, što u jednom od mogućih iščitavanja te zgodne sintagme može značiti i da ovde, bez imalo poriva za autobalkanizacije i samoiznuđenog padanja u dert, muzika na istoku može da ilustruje da počesto svaka radost delom proističe i iz sete, baš kao šta svaka nepravda ume da podstakne na još razmahaniji san u bolje sutra i bolji svet.