Soul je bio u Domu

Foto: Vlada Živanović

Mesto: Dom sindikata, Beograd
Datum: 13. april 2013.

Već kod uvodne pesme To je to najhrabriji mališani okupirali su prostor ispred bine. Pevali su sa umetnicom skoro svaku pesmu, od Opet sam tu, Nedostaješ mi, pa do najnovijeg singla Jedna žena, koji je sačuvan tek za bis, dok su roditelji sve vreme sedeli zadovoljno gledajući svoje klince kako se provode.

Jubilej beogradske pevačice dodatno su uvećale tri dame za koje tvrdi da imaju najlepše glasove na ovim prostorima. Iva Pletikosić, koja je u javnost dospela kada je od Erykahe Badu dobila pohvalu za pevanje njene stvari On & On u srpskoj verziji emisije Ja imam talenat, ovaj put je otpevala Aleksandrinu pesmu Remembering Love. Aleksandra je Ivu najavila rečima: „U pitanju mlada dama koja instistira na urbanim zvukovima i beskompromisno se bori i gura napred“. I druge dve gošće, Nina Badrić i Marija Šerifović, takođe su pevale samo pesme koje je komponovala njihova domaćica. Hrvatska pevačica otpevala je Poljubi me i Vječita ljubav, dok ju je samo Aleksandra, bez benda, pratila na klaviru. Pobednica sa Eurosonga 2007. godine bila je zadužena za Ako odlaziš i Idemo dalje. Pred kraj koncerta, Aleksandri  se na bini pridružio i mali hor škole pevanja Beogradski glas, koji će publika najviše pamtiti po izvođenju soul verzije čuvene pesme Beatlesa Get Back.

„Shvatila sam da morate u životu da imate velike padove da biste napisali jednu ovakvu pesmu. Ovakvo delo nastane kada iz vas izađe sva tuga“, bila je jedna od najava (ova konkretno za pesmu U jednoj sekundi) koje je umetnica pažljivo osmislila za skoro svaku pesmu, upućujući tako auditorijum u pozadinu svojih dela i dajući prisutnima priliku da se dodatno udube i dožive tekst svake numere.

Izvela je beogradska pevačica praktično sve numere sa svoja dva solo albuma na srpskom jeziku, Med i mleko i U mojoj sobi, uključujući i EP na engleskom jeziku You and Me. Ako bi joj se baš tražila zamerka u repertoaru, onda bi se ona odnosila na to što je bila škrta na pesmama sa kojima je devedestih postala poznata, tokom rada u grupi K2 sa sestrom Kristinom Kovač. Sve stare pesme, kao što su, Milo moje, Super žena ili Ajmo u život izvedene su u soul i funk arnažmanu, muzičkim pravcima u kojima se Aleksandra savršeno pronašla... Na sredini koncerta, prelazak na set pesama na engleskom jeziku, čak je pretenciozno najavila rečima: „Mnogi u Srbiji pokušavaju da sviraju funk i soul, ali to se ustvari ovako radi!“ Najbitnije je da nije lagala po tom pitanju jer numere kao što su For Better or Worse, Love Operator, Hoka Hej svakako zvuče kao svetski soul i funk. Pored očekivano dobrog Aleksandrinog glasa, tome je doprineo i besprekorno uvežban bend koji se sastojao od dvojice klavijaturista, basiste i bubnjara, kao i celokupna produkcija koja je podrazumevala savršen zvuk i osvetljenje.

Međutim, kao što je i sama autorka konstatovala srž problema u intervjuu za Popboks, njena muzika je „komercijalna u inostranstvu, dok je u Srbiji teški undergorund“. Pored velikog broja mališana, koji su nesumnjivo želeli da vide i čuju svog idola, stekao se utisak da su oni stariji (uglavnom roditelji i braća i sestre najmlađih fanova) prvenstveno došli na koncert ispunjavajući želju svojih klinaca. Zvuk kome je odlučila da bude dosledna, uprkos tome što živi u Srbiji, breme što je kćerka poznatih roditelja (Kornelija i Spomenke Kovač), zbog čega je uvek bila posmatrana mnogo oštrijom lupom javnosti, a na kraju krajeva i nedovoljna medijska promocija učinili su to da Aleksandra Kovač ipak i posle toliko godina u muzici napravi tek relativno mali beogradski koncert. Šteta, jer takva umetnica i takva muzika ipak u ovom gradu zaslužuju i više publike i veći prostor.