Priča o ljubavi obično ugnjavi

Scenario: Hadži-Aleksandar Đurović
Uloge:Milica Stefanović, Andrej Šepetkovski, Goran Jevtić, Ljubinka Klarić, Aleksandar Đurica
Žanr: drama
Trajanje: 76 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2013.

Hadži-Aleksandar Đurović je pekao zanat kao asistent režije na serijama Greh njene majke, Miris kiše na Balkanu i filmovima Parada, Zverinjak i Kad svane dan. Autor je i devetominutnog dokumentarca Obeleženi (2008) koji je nagrađen na moskovskom festivalu Zlatni Vitez. Pored toga što režira, Đurović i piše – film Ljubav dolazi kasnije zasnovan je na njegovim kratkim pričama o ljudskim odnosima u velegradu (autor je sin Ljiljane Habjanović Đurović – pa mu je, može se tako reći, pisanje u krvi).

Domete ovog debija valja sagledati u kontekstu onoga što on zapravo i jeste – Ljubav dolazi kasnije je skromno budžetirano ostvarenje nastalo kao plod entuzijazma i lične inicijative. Umesto da čeka pomoć države, Đurović je preuzeo stvar u svoje ruke i sam producirao film. Bez pomoći ministarstva i grada, mala ekipa je gotovo gerilski pristupila realizaciji. Pristup za svaku pohvalu, saglasićete se! Đurović je u više navrata istakao da je film snimljen za svega sedam noći, što je izuzetno kratak period za jedno dugometražno ostvarenje. Skromni produkcioni uslovi su se neumitno odrazili na kvalitet snimljenog materijala... Već od  prvog kadra je jasno da su ekipi bila dostupna veoma ograničena sredstva i da se radilo na brzinu. Naravno, sve to je dovelo do toga da konačni proizvod ne poseduje ispolirani izgled profesionalnog filma. Šavovi i krpež su vidljivi, ali, bez obzira na brojne nedostatke, ne bi bilo pošteno otpisati ovaj film kao potpuni promašaj.

Đurović prepliće tri priče koje se odvijaju tokom jedne beogradske noći na potezu Terazije – Belvil. U prvoj priči muškarac razočaran u ljubav (Šepetkovski) odlazi kod prostitutke (Stefanović) kako bi pronašao utehu. Umesto da padne seks, mušterija i profesionalka počinju da preispituju vlastite živote uz citate Ive Andrića i drugih mudrih glava. Drugi segment prikazuje susret otuđenih ljubavnika (još jednom Stefanović, Jeftić) u jeftinoj hotelskoj sobi, dok treći opisuje sastanak starih znanaca (Klarić, Đurica) u jednom otmenom prestoničkom restoranu u kome se hrana servira uz izdašnu porciju vrelog jazza (standard Don’t Explain u nadahnutom izvođenju Sofije Knežević, Bojana Turkića i Ivana Radivojevića). Takođe, treba pomenuti i da pri kraju filma u malim ulogama pojavljuju veterani Tanasije Uzunović i Jadranka Selec koji glume jedini srećni ljubavni par u filmu.

U suštini, Ljubav dolazi kasnije je jedna trodelna melodramska improvizacija koja, doduše ne baš sasvim dosledno, prati shemu ljubavne vrteške. Veze između likova i priča postoje, ali su prilično proizvoljne i nepostojane. Bora Đorđević je davno zapisao da priča o ljubavi obično ugnjavi, što se delimično potvrdilo i u ovom slučaju. Najbolji segment filma je onaj koji se nalazi na kraju – jedino on poseduje relativno efektan preokret i koliku-toliku zaokruženost. Prva dva segmenta se po svom dometu mogu uporediti sa studentskim vežbama – mnogo je tu prazne priče i neujednačenosti, sa tek nekoliko zanimljivih rešenja koja nagoveštavaju da Đurović poseduje talenat koji se, ako okolnosti budu dozvolile, može dalje razvijati. Opet, okvirni koncept o velegradskom otuđenju je dobar – samo ga je valjalo realizovati na višem nivou. Nažalost, to u postojećim okolnostima izgleda nije bilo moguće. Mikro budžet koji je Đurović imao na raspolaganju nije omogućavao da se posveti pažnja detaljima. Imajući to u vidu, ovaj debitantski film je najbolje doživeti kao isprobavanje krila i zagrevanje za ono što tek treba da dođe.