Kako bi izgledao nastup na hotelskoj terasi švedske elektro pop pevačice trenutno nastanjene u Berlinu?
Foto: Stanislav Milojković
Mesto: KC Grad, Beograd
Datum: 16. februar 2013.
Molly Nilsson iza sebe ima četiri albuma, kojima dominira njen hladni vokal uz pratnju sintisajzera, ali melodične pesme ipak ne pozivaju na ekstatični ples – ovo je muzika uz koju igrate sami u svojoj sobi. Hroničarka modernog života, Molly je u svojim tekstovima i ironična i emotivna, što uz muziku koja se najviše oslanja na konfekcijski, Casio pop iz osamdesetih, stvara efekat začudnosti. Od 2008. pa nadalje, Molly je svake godine izdavala po jedan album, koji se nisu odvajali od testirane formule, sve njene pesme pripadaju istom registru. Iako je uzbudljiva za slušanje, brinulo me je kako će svedenost njenog zvuka (uz pretpostavku da joj je i nastup minimalistički) preneti na binu.
Publiku u solidno popunjenom punom klubu (oko 250 ljudi) zagrejao je nastup domaćih pop eksperimentatora, benda Lula Mae. Prisustvo basa i raznih efekata samo je obogatilo njihov sofisticirani i nežni zvuk. Što retko je ko mogao da primeti – već me je blam da kritikujem kvalitet zvuka u Kulturnom centru Grad (pitanje je kako njih nije), a publika je njihov nastup koristila za naručivanje piće, muvanje okolo i priču sa prijateljima. Blaga kritika bendu Lula Mae da moraju ili malo da razdrmaju stvari ili da nastupaju u nekoj kamernoj varjanti ispostaviće se nepotrebna – momci i devojke su se svojski potrudili u odnosu na glavnog izvođača večeri.
Ako neko odabere kabaretski nastup uz matricu, onda njegova pojava mora da kompenzuje nedostatak žive svirke i dinamike koju nosi nastup sa drugim ljudima. Molly izgleda kao zvezda nemih filmova Louise Brooks, ali nordijskog tipa sa izrazito plavom kosom, obučena u dugu crnu haljinu. Između pesama prilazi kompjuteru da izabere šta će pevati sledeće. Kao da nije svesna situacije u kojoj je, Molly ne poseduje ni tračak atraktivnosti pop pevačice, a muzika koju izvodi nije dovoljno eksperimentalna sama po sebi da bi njen nastup mogli da tretiramo kao umetnički performans. Njena verzija standarda You Always Hurt The One You Love je u startu švedsko čitanje milozvučne pesme iz četrdesetih, ali sinoć pred nama Molly nije uspela da prenese apsolutno nikakvu emociju. Sem samodovoljnosti, što umesto povratne reakcije publike zahteva sociološka naklapanja o otuđenosti savremene kulture. Najzapaženije pesma sa aktuelnog albuma History, Smithsovski obojena I Hope You Die malkice je pokrenula pevačicu, ali sve pada u vodu, kada se na matrici začuje i vokalni deo, što znači da Molly nevešto natpevava samu sebe. Istovremeno, publika ne prestaje da priča, ovo nije koncert koji ste želeli da čujete, Molly deluje kao izvođač na večeri amatera u nekom hipsterskom klubu kome tapšete iz kurtoazije, ali vas iskreno zabole. Zato niko nije ni negodovao kad je svoj “nastup” završila posle manje od sat vremena.
Low-fi estetika i priče o tome kako uveče upozna momka, pa ga glugluje, zatim postanu Facebook prijatelji i komuniciraju preko Skajpa deluju aktuelno i prezicno, ali čini se da je online sfera i domen u kome Molly treba da ostane – u pesmi In Real Life, ona peva “online I never feel alone, I never feel alive”, na šta bi dodala da ni u pravom životu ona ne deluje živo. Danas svako može da snimi album i pored halabuke koju kreiraju muzički sajtovi i blogovi, može i da postane ime u okviru žanra. To se desilo i Molly Nilsson, a da je niko nije optužio za artificijelni amaterizam, što je dominantni utisak nakon njenog nastupa sinoć. Stvarno sam želela da mi se svidiš Molly, ali ti si odradila ono što mi zovemo nastupom na hotelskoj terasi, koji je pri tom jako loš.
U taksiju na putu kući mislim šta je to što čini da neko izađe na binu, dohvati mikrofon i magija se desi, svi zaćute i prepuste se, pa se setim nedavnog nastupa Marka Lanegana (koji je tokom koncerta bio u mraku i reč nije razmenio sa publikom) i njegove pesme Ode To the Sad Disco. Jeste da je Molly zanimljivog izgleda, jeste da joj je muzika uzbudljiva, jeste da je iz Berlina (to u određenim krugovima u Beogradu se prevodi kao neviđeni kvalitet), ali ja ne želim da đuskam u ovako tužnom disku.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari