U novom Tarantinovom filmu, Đango ne odlazi u zalazak sunca kao oslobođeni junak koji je dobio zadovoljenje, već kao igračkica koju je njegov vlasnik izgustirao
Naslov originala: Django Unchained
Scenario: Quentin Tarantino
Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio, Kerry Washington, Samuel L. Jackson
Žanr: avanturistički, drama, vestern
Trajanje: 165 min
Proizvodnja: SAD, 2012
Iako se Tarantino, povodom svog novog filma Oslobođeni Đango, unapred ogradio rekavši da nema nameru da se temom ropstva u Americi bavi kroz okvir problemske drame, već isključivo kao povod za pravljenje žanrovski ukusnog filma, ovo ne samo da nije sprečilo kritičare i gledaoce da se “udube” u Tarantinovo novo ostvarenje, već kao da je samo podstaklo ovakve analize. Neke idu dotle da izbor Samuela L. Jacksona za lik kućepazitelja na velikoj plantaži, tumače kao ogledalo poslušničkog poslovnog i kreativnog odnosa Jacksona i Tarantina. Što je sasvim prirodno, budući da žanrovski filmovi odavno nisu stvar puke zabave, a nevinost i neposrednost palp priča i publike kojoj su iste namenjene odavno nije bezbedan zabran za poštenu inteligenciju.
Oslobođeni Đango naizgled se prirodno nadovezuje na dosadašnju Tarantinovu filmografiju, budući da je na prvom mestu dokaz čuvene filmofilske strasti ovog autora. Kao što je Kill Bill bio posveta kung-fu filmovima, a Prokletnici ratnim filmovima o Drugom svetskom ratu, tako je Đango posveta špageti vesternima, i sasvim otvorena Tarantinova verzija Corbuccijevog filma iz 1966. godine.
Prva trećina filma – susret i partnerstvo Kinga Schultza, nemačkog stomatologa koji se poput Doca Hollidayja upustio u pragmatičnije poslove i Djanga, crnca koga Schultz oslobađa iz ropstva kako bi mu ovaj pomogao da pronađe ucenjene glave na teksaškim plantažama, obećava originalnu epsku sagu sa poznatim elementima u dinamično izmešanom špilu. Međutim, od trenutka kada se Django i njegov novi partner upuste u rizičnu avanturu spasavanja Djangove žene Broomhilde, priča se osipa poprimajući, kroz niz epizoda, oblik stilske vežbe. I to ne u smislu ranijih Tarantinovih filmova čija digresivnost naposletku gotovo uvek vodi zadovoljenju i retko kada, kao što je slučaj sa Đangom, do besmisla ovoliko parodira samu sebe.
Po intervencijama preduzetim na originalni Corbuccijev film može reći da Tarantino i u ovom slučaju kao i u Prokletnicima, koristeći osvetnički film, zapravo “osvetnički” prepravlja istoriju. Django je najpre Tarantinov lični osvetnik poslat iz budućnosti (odnosno savremenog trenutka) da ispravi nepravdu zatečenog sistema. Otuda ne čudi upotreba niza anahronizama, jer se Oslobođeni Đango samo naizgled dešava u Teksasu i Misisipiju pred početak Američkog građanskog rata, a zapravo je smešten u Tarantinovu Nedođiju kao potpuno izmaštan univerzum.
Na ovom brisanom polju, Tarantino je siguran samo u početni koncept – da želi da Django, čuveni osvetnik bele kože treba da bude crnac i toliko je fasciniran ovom svojom odlukom da su pojedini segmenti priče isključivo u službi paradiranja nad ovom idejom pretvarajući je u puku dosetku.
Jer, tokom prve trećine filma kojom dominira lik Schultza, ovakav Tarantinov pristup originalnoj priči pije vodu, budući da je Schultz građen kao glasnogovornik reditelja, programski lik iz čijeg karaktera se sasvim lako i prirodno ubacuje Tarantinov ugao gledanja na originalnog Djanga. Koristeći lik ovog brbljivog, obrazovanog, ciničnog i snalažljivog čudaka, Tarantino zapravo pronalazi prirodan, žanrovski čist ulaz u originalnu priču o Djangu preko kojeg savršeno dozira i kontroliše spoj savremenog i istorijskog, odnosno originalne priče i svog viđenja iste. Na ovaj način, Schultz je omogućio Tarantinu da bezbolno rasklopi Corbuccjev lik Djanga ne povređujući njegov osvetnički mehanizam i da ga potom sklopi na sasvim nov način načinivši od njega dva lika i zaista oslobodivši sasvim novog naslovnog junaka koji mu je potreban da ispriča svoju verziju priče.
Međutim, u trenutku kada ova dva junaka krenu na put da isteraju Djangovu ličnu pravdu, priča se rasipa u fusnote, komentare i eksterna rešenja koja je više komentarišu nego što je guraju napred, te se naposletku univerzum u kom je zaživeo novi, Tarantinov Django toliko tanji da na kraju filma dobijamo mršavu figuricu kojom se reditelj nemarno i proizvoljno poigrava kao sasvim jeftinim, neuverljivim superherojem koji postaje parodija samog sebe.
Otuda osećaj da Django ne odlazi u zalazak sunca kao oslobođeni junak koji je dobio zadovoljenje, već kao igračkica koju je njegov vlasnik izgustirao i bacio u ćošak svoje spavaće sobe zajedno sa ostalim pokvarenim zanimacijama.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari