Beživotno predavanje

Scenario:  Filip David, Goran Paskaljević
Uloge: Mustafa Nadarević, Nebojša Glogovac, Predrag Ejdus, Zafir Hadžimanov, Meto Jovanovski, Toma Jovanović, Rade Kojadinović, Olga Odanović, Mira Banjac, Nada Šargin, Vlasta Velisavljević, Konstantin Deletić, Čarni Derić, Aleksandra Širkić
Žanr: Drama
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

Kao što je drama o dva mlada para, albanskom i srpskom, koji u prethodnom Paskaljevićevom filmu Medeni mesec kreću put Evropske unije kako bi tamo pronašli bolju budućnost bio značajniji kao prva srpsko-albanska koprodukcija, tako je i Kad svane dan daleko važniji kao pokušaj obeležavanja tragičnog jubileja – nastanka nacističkog logora na Starom sajmištu i odavanje počasti poginulima, nego kao filmsko ostvarenje po sebi.

Dalja sličnost između ova dva filma sastoji se u suvoj didaktici priče i tona kojim je ista inscenirana, a koja u prvom slučaju pokušava da se “razigra” podelom priče na dva toka koja se naizgled međusobno ne dodiruju, nalik omnibusu, dok se u slučaju Kad svane dan čak ne teži ni ovoj, čisto formalnoj zavrzlami. Autori puštaju da se priča o Miši Brankovu (Mustafa Nadarević), profesoru muzike koji pod stare dane otkriva da je usvojeno siroče jevrejskog para ubijenog na Starom sajmištu, odvija ravno sa jedinim ciljem da se izloži i, kao na nekakvom panelu, obuhvati što više blokova informacija, sa mukom savlađujući teško istorijsko gradivo koje su sebi zadali.

Pokušaj glavnog junaka da svoje iznenada stečeno saznanje pretvori u društvenu katarzu angažujući usput članove svoje porodice, prijatelje, komšije i sugrađane, ne odvija se po logici dramske priče, iako spori ritam filma, česti krupni kadrovi glavnog junaka ukazuju na unutrašnju, ličnu dramu. Logika po kojoj se film odvija je po tezama razrađena lista tačaka koje, kao po nekom dnevnom redu, mapiraju krajnje uopšteno i, što je posebno kontradiktorno - neangažovano jednu od najtragičnijih istorijskih priča na ovim prostorima. Otuda je ovo film pravljen da se obavi nekakva uopštena civilizacijska dužnost, a ne da se, kako je željeno angažovano ispriča priča.

Budući da je glavni lik stariji, usamljen gospodin, visoko obrazovan, humanistički nastrojen o čemu svedoče besplatni časovi muzike za talentovanu decu, gotovo je nemoguće progutati da celu priču o autobusima – dušegupkama koje su vozili Gec i Majer po Beogradu prvi put čuje onda kada mu u Jevrejskom muzeju kustos preda trag o njegovim pravim roditeljima. Postavljanje glavnog junaka kao tabula raza tačke na samom početku filma očigledno je bio najlakši način autorima da priču o Starom sajmištu “oneobiče”, primaknu je gledaocu kao tek otkriveni užas ne bi li prodrmali publiku. Međutim, ova prečica zaista ne donosi potrebnu katarzu, budući da gledalac ipak i pre svega mora da poveruje u priču, a ne u ideju koju je autor želeo da prenese. Otuda Paskaljević kao da očekuje od gledaoca da mu veruje poput deteta koje upija sve što mu odrasli, uz minimum mimike, pričaju pred spavanje. Naravno, moguće je uvek reći da je gledalac nekulturan, neodgovoran i civilizacijski nezreo da se zagleda u svoju prošlost i bavi njenim velikim traumama. I to je možda istina, ali nema nikakve veze sa filmom Kad svane dan, već je usputna, krajnje lenja konstatacija svakog kulturnog radnika koji tobož drži do sebe i pristojnosti.

Povremeno, filmom provejava toplina Tanga Argentina, budući da Miša Brankov, kao usamljeni starac, pronalazi utehu družeći se sa “marginalcima” - decom, Romima, beskućnicima, izbeglicama u kojima naposletku i nalazi jedine prijatelje spremne da pomognu za razliku od sveta zrelih japijevaca maskiranih u uloge umetnika karijerista. Međutim, uprkos trudu Mustafe Nadarevića koji uspeva da udahne nekakav život u gipsanu skulpturu koja mu je data umesto lika, ova linija filma zauzdavana je matematički proračunato u težnji da se poentira i izvedu pedagoški suvi zaključci o nemaru savremenog doba.

Ono što posebno iznenađuje, nakon velikog razočaranja koje nosi ceo film, jeste neobično dirljiv kraj – poslednjih par minuta filma u kojima gledalac po prvi put uspeva da probije stroge barikade autorske spomen-ploče, približi se glavnom junaku i oseti delić njegove promrzle duše.