Valter – građanin sveta

Scenario:  Andrej Aćin, Vuk Ršumović
Učestvuju: Velimir Bata Živojinović, Ilinka Golubović, Esrefa Krvavac, Feti Dautović, Emir Kusturica, Aleksandar S. Janković, Petar Janjatović
Žanr: Dokumentarni
Trajanje: 75 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

Dokumentarni film Andreja Aćina Valter bavi se fenomenom junaka iz filma Valter brani Sarajevo. U ovom cilju, autori filma rastavljaju na delove popkulturnu sliku Valtera koju analiziraju na više ravni – masovnu gledanost filma Valter brani Sarajevo Hajrudina Krvavca (sa posebnim osvrtom na naizgled neobično veliki uspeh ovog filma u Kini), biografiju i zaostavštinu Vladimira Perića Valtera, ilegalca iz Drugog svetskog rata na kom je zasnovan filmski lik Valtera i odnos između ove filmske ikone i glumca Bate Živojinovića koji mu je podario lik.

Paralelno sa raščlanjivanje mita kako bi se videlo od čega je on sačinjen i kako se uvrežio, Aćin i koscenarista Vuk Ršumović teže i ponovnom oživljavanju mita, odnosno njegovom sastavljanju u čemu su daleko manje uspešni.

Valter je prilično podatan za analizu u čemu veliku ulogu imaju manje-više dobro odabrani sagovornici, pa gledalac u ovom dokumentarcu može dobiti niz novih informacija (recimo zanimljiva analiza o tome zašto je baš Kina tako toplo i euforično dočekala Valtera i njegove tvorce), uz posebno vredne informacije o realnom heroju iz Drugog svetskog rata podjednako datih iz ugla ponosnog kustosa muzeja iz Valterovog rodnog Prijepolja i iz ugla već ostarele Perićeve sestre. Korišćena dokumentaristička građa poput inserata svedočenja Hajrudina Krvavca koji pleni skromnošću izjava u odnosu na domete koje je film ostvario i podseća na jednostavnost motiva iz kojih se ulazi u filmski posao, daje ljudski lik megalomanskom teoretisanju.

Međutim, kada dođe do ponovnog sklapanja tako rašrafljene „igračke“, autori gube konce pokušavajući da daju sopstvenu eksplikaciju i analizirani mit uklope u savremeno doba. Tako Valtera na brzinu, odokativno i metaforički nejasno postavljaju u odnos prema Sarajevu nastradalom pri raspadu SFRJ i, kroz komentare sagovornika nebrojenim ponavljanima pokušavaju da objasne mitsku strukturu, te odnos mita i stvarnosti kroz niz uopštenih i odokativnih konstatacija na nivou školskih sastava. Uhvaćeni savremeni trenuci poput šetnji Perićeve sestre kroz Sarajevo i preuzimanja predmeta zaostalih iza brata heroja deluju isforsirano, i iznuđuju emocije baš kao što su iste iznuđivane dodeljivanjem ordenja i nagrada u vreme iz kog je Valter pobegao u mit.

Širina koju autori sebi daju na ovom polju ponovnog sastavljanja mita i naglašavanja smisla istog danas, dovodi Vlatera, inače kontekstualizovanog (i baš zato vrednog što ima svoju filmsku priču) na nekakvo muljavo brisano polje na kom iz jedne konkretne borbe postaje uteran u bledi profil građanina sveta.

Na posebno klizav teren isteran je Velimir Bata Živojinović u poslednjim minutima filma snimljenim u Kubi. Živojinovićeva ispovest, iako dirljiva ako se uzme u obzir značaj ovog našeg glumca, iskače iz celokupnog filma i zadate teme, a posebno krupni planovi doprinose da se gledalac oseća gotovo neprijatno uteran u ničim pripremljenu intimnost. Iako se ovakva završnica filma može smatrati posebnom nagradom i specijalnim trenutkom sa velikanom naše kinematografije, njome se donekle pokazuje i nemoć autora filma – priznanje da nisu uspeli drugačije da nam pojasne svoju temu, da dođu do suštine mita o Valteru, nego da nam jako približe Batu Živojinovića.