Kajgana iz Havane

Originalni naziv: Seven Days In Havana
Reditelji: enicio Del Toro, Pablo Trapero, Julio Médem, Elia Suleiman, Gaspar Noé, Juan Carlos Tabío, Laurent Cantet
Scenario: Leonardo Padura
Uloge: Josh Hutcherson, Daniel Brühl, Emir Kusturica, Elia Suleiman, Melissa Rivera, Jorge Perugorría, Mirta Ibarra, Vladimir Cruz, Melvis Santa Estevez, Daisy Granados, Luis Alberto García, Othello Rensoli, Leonardo Benitez
Žanr: Drama/komedija
Trajanje: 129 min
Proizvodnja: Francuska, Španija, 2012

Tri priče iz prve polovine omnibusa Sedam dana u Havani – rediteljski debi glumca Benicija Del Tora, segment Argentinca Pabla Trapera sa Emirom Kusturicom u glavnoj ulozi i onaj izraelsko-palestinskog reditelja Elije Suleimana ne kriju turistički ugao gledanja na glavni grad Kube. Otuda su u ovim delovima filma, glavni junaci stranci – američki mladi glumac koji se napija po klubovima u Havani uoči svog prvog dana u filmskoj školi, srpski reditelj koji pokušava da utekne formalnostima filmskog festivala u Havani (i, nedorečeno – nekim nezadovoljstvima iz ličnog života) istražujući autentična lokalna mesta za provod, te Palestinac koji iz svoje hotelske sobe vidi Havanu doslovno kao niz razglednica.

Međutim, pogled stranca je u prva dva (nešto manje u trećem) slučaja iskorišćen tek kao izgovor da se reklamiraju kubanski proizvodi (uglavnom alkohol), te da se snishodljivo podilazi kubanskoj kulturi kao hrpi šarenila i vatrenih muzičkih matrica. Priča Del Tora kao i Kusturičin provod na kubanskom festivalu baziraju se na anegdotama koje nemaju snagu da podrže evidentnu želju autora da gledaocu prenesu pretpostavljenu energiju nekakve daleke, egzotične zemlje.

Za razliku od ova tri segmenta među kojima se samo po formalnom eufemizmu za isprazno turističko zveranje, izdvaja priča Elije Suleimana, ostatak omnibusa bavi se životnim situacijama lokalaca, ali nažalost bez međusobnog tematskog ili motivskog jedinstva.

Iako daleko intrigantnije po odabranim situacijama i zbog činjenice da ne idu linijom manjeg otpora kroz veličanje na prvu loptu viđene Kube kao mesta gde se čovek opija i oslobađa, ove priče pate od preterane samosvojnosti i međusobne nepovezanosti. Takoreći, mogle su se naći u bilo kom drugom omnibusu.

Najslabiji, segment Julija Medema nalik je mini TV sapunici kojoj nedostaje određena samosvest ne bi li se ova priča o ljubavnom trouglu sa bezbroj lenjih i iscrpljujućih (naposletku apsurdnih) peripetija, izdvojila iz mora latinoameričkih telenovela, te ponajviše štrči iz celokupnog filma. Gaspar Noe kao da je radio svoj segment ne znajući u koje se selo udaje, pa uprkos kvalitetu mračnog portreta u Kubi potiskivanih afričkih religijskih obreda, deluje kao zalutali tizer za neki budući film na temu egzorcizma.

Deluje da su jedino Juan Carlos Tabio i Laurent Cantet školski odgovorili na zadatak praveći komedije naravi o običnom svetu iz Havane. Budući da naslov filma ukazuje na rutinu svakodnevnog života u ovom gradu, ova dva segmenta se izdvajaju po iole zaokruženom i duhovitom odgovoru na temu. Kako su segmenti filma podeljeni po danima u sedmici, a pomenuti reditelji su dobili vikend, čak se i odabrane situacije logično i simbolično oslanjaju na dane predviđene za odmor ili, u slučaju nedelje, praznik, i Marfijev zakon da baš tada, u krugu porodice, izbijaju male katastrofe. Dok se majstor kubanske komedije naravi, Juan Carlos Tabio nušićevski hvata za detalje iz svakodnevnog života (kao što je nestašica jaja) gradeći od njih komediju na sprat, Laurent Cantet na sličan način, od skromnog polazišta poput sna jedne starice pravi dobronameran humorističan osvrt na mentalitet i rituale kubanskog naroda. Upravo ovaj vikend donekle spasava kompletan utisak o generalno otaljanoj sedmici u Havani.