Vašar kad mu vreme nije

Originalni naziv: The Man With the Iron Fists
Scenario:  RZA & Eli Roth
Uloge: RZA, Russell Crowe, Lucy Liu, Rick Yune, Dave Bautista, Cung Le, Jamie Chung
Žanr: Borilačka retro-ekstravaganca
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: SAD/Kina, 2012.

Kako izgleda vanity project (projekat napravljen kao puki odraz taštine autora koji može i bolje, a najčešće može bolje na nekim drugim poljima) u srpskim okvirima i na srpske teme videli smo lane u slučaju nesnosnih Belih lavova Lazara Ristovski. Naravno, nije vanity project srpski izum i ekskluziva ovdašnjih velikaša; ako ipak ima onih koji veruju u upravo suprotno, tu je RZA da ih razuveri. The Man With The Iron Fists je upravo to – nepotrebna avantura, besmisleni ekces nekoga koji nas je drugde itekako zadužio.

Problem sa ovim izlišnim i krajnje slabim ostvarenjem je taj što brojne falinke još više upadaju u oči kada se baci pogled na spisak ovde okupljenih kreativaca – RZA tumači i naslovnu ulogu (nažalost, glumi nije ništa vičniji no režiji), a, sasvim prirodno, postarao se i za soundtrack, a tu su i Quentin Tarantino kao patron ovog filma, scenario je dobrim delom zasluga Elija Rotha (autora horora Cabin Fever i diptiha Hostel), a ozbiljnosti glumačke podele (barem na papiru) doprinose Lucy Liu i Russell Crowe.

Na planu konkretnih učinaka, pak, The Man With The Iron Fists slabo čime ima da se podiči. Reč je o rezultatu dosta uskogrudog pogleda na istoriju i nasleđe podžanra borilačkog retro filma, a RZA ovde ne uspeva da se ni za jotu odmakne od pukog mimetizma. Da stvar bude gora, njegovo rediteljsko čedo i na uzorku od samo desetak minuita, recimo, gubi u poređenju sa svim iole relevantnijim ostvarenjima na koje referiše i koje tako ziheraški oponaša. Ruku na srce, sličan sud se svakako može izreći i za komparaciju između Tarantinovih Prokletnika i nadahnuća mu, al to je već neka druga priča. Jer nije red da RZA plaća račune i za Tarantinove nepodobštine, ma koliko tu bilo sličnosti.

The Man With The Iron Fists ne uspeva da prikrije svoju prepisivačku prirodu, ali osim toga RZA propušta da pojasni čemu tako doslovna aproprijacija baš sada i da ubedi gledaoce da ovaj film treba sagledavati kao išta drugo no kao neveštu kompilaciju daleko boljih opštih mesta i danak plaćen pominjanoj taštini.

Najpravičnija ocena za ovo zlodelce bila bi mršava trojka, a ocena više tek je nagrada za pojavu nekolicine zvezda borilačkog filma iz Hong Konga i za nenamerno podsećanje na zlatne klasike ovog mikrožanra od kojih se krenulo u ovu avanturu bez smisla i iole značajnijeg filmskog pokrića.