Dom kulture

U banatskom selu Idvor pukla je bomba. Dva života su besmisleno izgubljena, a štampa je nekoliko dana raspredala o skrivenom naoružanju, malim maturama i radnim dozvolama. Pažnju mi je privuklo ime vlasnika prokaženog lokala iza koga mi se učinilo da stoji moj dragi poznanik Beli. "Beli iz Idvora", rokenrol entuzijasta čiji je prvi dodir sa zaraznom bukom bio davnog leta 1980. upravo na svirci grupe Bulevar u njegovom rodnom mestu. Sećam se dobro te "tezge". Mala bina postavljena u školskom dvorištu... ili dvorištu Doma kulture... ili tako nešto slično. Seoska slava (ove letnje svetkovine delile su se na "crkvene" i "partizanske", ali među njima nije bilo neke razlike iz perspektive gostujućeg muzikanta). Razdragana gomila bezbrižnih omladinaca ispred bine, a pored nje ekipa organizatora, predsednik omladine... brižni da nam sve bude potaman, da ne obrukaju slavno ime rodnog mesta velikog Mihajla Pupina. Iza bine je stajala Marina Tucaković, tada devojka našeg gitariste Neleta, sa drugaricom čiji je krevet bio moja željena naredna destinacija te noći, ali to nema nikakve veze sa ovom pričom...

Poenta ove priče je u značaju vojvođanskih sela za razvoj jugoslovenskog rokenrola davnih sedamdesetih, pa sve do početka naredne decenije. Svako mestašce imalo je vikendima redovne "igranke". Truckali smo se putevima ravnice u čuvenom Štuletovom kombiju i pogledom tražili crkvene tornjeve u čijoj su se blizini uvek krile sale Domova kulture sa poslovično podozrivom publikom. Ipak, ako im pružiš od srca najbolje što znaš, bili su to najzahvalniji slušaoci koje možeš imati. Mi smo uvek davali sve od sebe... drugačije nismo ni umeli. Moja prva "tezga" bila je u Beškoj sa grupom Tilt, januara 1977. U Budisavi sam se rastrčao i iščupao Cveletov kabl (zbog čega me zlostavlja do dana današnjeg)... Razigranom scenom seoskih ustanova mladosti i kulture špartali su svi koji su imali električne gitare, bubnjeve i pojačala. Od najvećih zvezda trenutka, kao što su Bijelo dugme, Yu grupa, Parni valjak, Time ili Buldožer, do, na brzinu, u kafani Šumatovac, sklepanih postava za kratkotrajne prevare.

Kada smo napravili Bulevar, prva ambicija bila su sigurna uporišta "na terenu". Voleli su nas u Ečkoj. Osvojili smo Jabuku kada nas je tamo, kao predgrupu povela grupa Dah. Zlatko Manojlović je uspeo već na tonskoj probi da uleti u sukob sa lokalnim organizatorima i velikom brzinom izleti iz mesta. Momci naoružani motkama okrenuše se ka nama: "Koji ste, bre, sad pa vi?" "Mi smo Bulevar, predgrupa." "Možete li sami da držite igranku?" "Naravno!" Posle smo u Jabuci svirali svakog meseca... U Opovu smo stekli prve grupi – devojke... U Vajskoj je čak i večito mirni Dragan Mitrić zasvirao električni klavir udarajući ga stolicom... Na putu za Uljmu, zavaljen preko ozvučenja u Štuletovom kombiju, upoznao sam novopridošlog gitaristu Riblje čorbe, Bajagu... 

Kad malo bolje razmislim, svirka u Idvoru bila je možda jedna od poslednih pravih "tezgi". Snimili smo ploče, postali deo "scene" koja je početkom osamdesetih dobila mnogo više prostora u medijima i poštovaniji "društveni status". Preselili smo se iz vojvođanskih Domova kulture u klubove i koncertne sale velikih gradova i svirali... sve ređe. Znam da je Bulevar, pre snimanja prvog albuma za sobom imao skoro 200 (dve stotine!!!) nastupa. Rokenrol bendovi u vremenima koja su dolazila više nisu mogli da se pohvale takvim iskustvom. Sale u kojima smo pekli zanat pretvarale su se redom u diskoteke, potom u folkoteke... a onda su se tu našle i šipke oko kojih igraju neke seke... a ponekad pukne i bomba. 

"Beli iz Idvora" ušao je u legende srpskog rokenrola leta 1994. kada je u avliji ispred svog ugostiteljskog objekta pokušao da vrati duh bolje prošlosti i organizuje seriju koncerata. Inspirisan nekim davnim uspomenama, najpre je pozvao moj Spori ritam bend. Onda su prošli Generacija 5, Čorba, Električni orgazam... Ekatarina velika održala je kod Belog jedan od svojih poslednjih nastupa... Mislim da su se Partibrejkers vraćali baš iz Idvora, kada ih je zaustavila nezaobilazna patrola na kontrolnom punktu između Pančeva i Beograda. Neko se dosetio da policajca ponudi konzervom piva kojim je Beli redovno punio kombi odlazećih umetnika. Ispitivački pogled predstavnika zakona skenirao je ponuđeni objekat i sve je ličilo na skori prijateljski rastanak dok Cane nije izgovorio sada čuvenu rečenicu: "Mladiću, ako ne umeš da upotrebiš -  vrati". Još dugo su ih čekali u Beogradu...

Stvarno ne znam da li je "naš Beli" čovek ispred čijeg se lokala dogodila nedavna tragedija. Nije ni važno. Svi smo se i tako promenili. Stidljivi gitarista Riblje čorbe postao je jedna od najvećih institucija naše muzike... Marina je takođe institucija... doduše drugačije vrste muzike... Zlatko se preselio negde daleko... Neumitni protok vremena doveo je naše živote do neprepoznatljivosti bez obzira na simboliku eksplozije u rodnom mestu Mihajla Idvorskog Pupina.