Autogeografija

 „Ima da napišem autogeografiju!“ procedio je kroz zube krupan čovek u crnom kožnom mantilu sa jednako maštovitim šeširom na ogromnoj proćelavoj glavi.

Već nekoliko kilometara hodao je zavejanim putem ka Ilirskoj Bistrici krckajući prve sate obdanice 1. januara 1979. godine. Figura, koju bi neki današnji klinac lako zamenio za rvača što nastupa pod imenom „Undertaker“, bio je Gradibor Veljković, tada jedan od najuspešnijih estradnih menadžera na celoj teritoriji SFR Jugoslavije. „Ja guram napred, a noge vuku nazad,“ borio se on mrzovoljno sa snegom dok su četvorica njegovih mnogo mlađih sapatnika, veselo cupkali putem upijajući, uz pritajen osmeh, svaku izgovorenu mudrost.

Ta četvorica bili smo Nele, Branko, Bata i ja. Mi smo bili bend. Par meseci kasnije nazvaćemo se Bulevar, ali to tada još uvek nismo znali. Nismo imali pojma da ćemo uskoro postati predgrupa Riblje čorbe i otvoriti njihov koncert na Tašmajdanu pred 10 000 ljudi, otvorivši ujedno vrata karijere koja će nas voditi ka ostvarenju mnogih snova iz soba oblepljenih posterima naših heroja.

Ništa nije ličilo na slike iz mašte tog hladnog slovenačkog jutra. Ni mi nismo ličili na sebe. Uostalom, doček Nove godine svirali smo pod imenom Džentlmeni. Tezgu je dogovorio Branko Marušić Čutura, koji se, tada bez svog sastava, setio klinaca iz grupe Tilt sa kojima je ranije nastupao. Čuturin stari prijatelj Grada nudio je svirku u Kopru. Pomisao na doček Nove godine uz more i ime čoveka na koga smo gledali kao na Pitera Granta Bijelog Dugmeta, mada osim fizičke sličnosti on nije imao ništa zajedničko sa menadžerom Led Zeppelina, učinili su da pristanemo bez mnogo ubeđivanja.

Pratili bismo Čuturu nekoliko stvari i svirali svoj rokerski repertoar posoljen obaveznim likovima – hitovima Zdravka Čolića  i Bijelog dugmeta. Ove dodatke programu uvežbavali smo u vozu koji nas je doveo do Kopra.

Ali, sa Gradom Veljkovićem, na stanici je čekala i bolna istina. Ne svira se uz more u nekom hotelu istarske luke, već 80 km daleko, u brdima iza Ilirske Bistrice, u Domu kulture sela slikovitog imena -  Zabiče. Morali smo između sebe da iscedimo pare za kombi koji će nas sa opremom dobaciti do mesta zločina. Niko nas nije dočekao, pa je Grada bez mnogo razmišljanja obio vrata eminentne kulturne ustanove i omogućio nam da se postavimo. Stoga je ubrzo, umesto sa nekim lokalnim organizatorom, imao dugotrajni informativni razgovor sa predstavnicima reda, mira i zakona. Mi smo se za to vreme, na bini, iza pojačala, grejali u dimu čiji miris ti zabrinuti ljudi u uniformama još uvek nisu prepoznavali.

Neveseo, ali svejedno nezaboravan bio je doček Nove 1979. u Zabiču kod Ilirske Bistrice. Kada se ono malo ljudi posle svirke razišlo, iskusni Čutura i njegova devojka izmolili su nekakav prevoz do hotela, a mi ostali počeli smo da spajamo stolove, stolice i klupe i skidamo debele, višedecenijskom prašinom natopljene scenske zavese kako bi se umotali. „Šta ja radim ovde?“  - pitao se nekadašnji vukovac, i navodno talentovani violinista, a potom košarkaš mladih selekcija Crvene Zvezde.

Nisam mogao da spavam i bilo je jezivo hladno, ne najmanje zbog toga što je u procesu krčenja puta ka upravo proživljenom estradnom spektaklu, Grada razbio staklo na vratima Doma. U neko doba čuo sam ga kako, uz najživopisnije reči našeg jezika tumara ka drugom kraju sale. Tamo se nalazila peć na drva, pa je Veljković nanetoj šteti dodao još nekoliko stolica za potpalu. Pomogao sam koliko sam mogao. Međutim, ideja proslavljenog menadžera bila je da toplotu štedljivo zadrži u krugu od pola metra oko bubnjare, pa je zatvorio cug sulundara što je ubrzo čitavu prostoriju ispunilo sablasnim dimom. „Šta ja radim ovde?“ - pitao sam se kašljući, ponovo i, verovatno, poslednji put. Poput čoveka sa strahom od visine koji se našao na  pragu džinovskog tobogana.

Već par meseci kasnije, biće dockan za takva pitanja. Ma, bilo je kasno već posle naredne večeri, kada se pokazalo da je druga tezga koju je Grada dogovorio, u obližnjem selu po imenu Jelšane, bila pun pogodak. Gomila rumenih razdraganih Slovenaca i, naročito, Slovenki, skakala je pred binom oduševljavajući se svirkom. Posebno su dobro reagovali na naš repertoar. „Pa ja ne vem... Džentlmeni... to sam mislio su neki starci, a vi ga zelo prašite,“ hvalio je lokalni rok - stručnjak dok se nekoliko pivom razveseljenih omladinki raspitivalo za moj horoskopski znak. Nema nazad.

Vožnja toboganom krenula je svojim varljivo sporim usponom...