Satirikonska opasnost Star Warsa u 3D

Daleka galaksija, daleko doba... Nakon 35 godina od svetske premijere prvog Star Wars filma na Dan mladosti - 25. maj 1977 pa do danas čini se da su sve bitne informacije i trivije o George Lucasovom pop-art kunst-werku već odavno preplavile medije i postale deo našeg svakodnevnog znanja i intelektuanog imanja. Čak i ona da se glumac Ian McDiarmid koristio likom (i frizurom) Slobodana Miloševića kao inspiracijom za kreiranje lika častohlepnog senatora Palpatina koji se proglasio imperatorom nad zgarištem prethodno postojeće Republike u Epizodama I-III.

Epizoda jedan (Episode One - The Phantom Menace 3D) u vidu po treći put redigovanog hiperteksta stiže u februaru u naše bioskope kao potpuno novo opet nanovo reciklirano kinetičko kin-estetsko iskustvo uz najnoviju digitalizovanu pojavu letelica koje kosmosom brode i CGI malog zelenog džedajskog majstora Yode. Na mapi kulturne industrije Zapada ništa novo osim reklo bi se uz naslov broj tri i "D" slovo. Ipak, malo ko i dalje zna išta o tome da je glavni umentički predložak i inspiracija za šaroliki Star Wars beskrajno palimpsestno interdiskursni multiverzum sakriven nigde drugde do u Fellinijevom Satiryconu snimljenom 1970. I to ne samo opšti fragmentarni umetnički koncept već i mnogi minunciozni detalji među kojima su kostimi kraljice Amidale, likovi iz palate Jabbe The Hutta i Han Soloovo oslobađanje iz nje, čak i karakteristični Yodin hrapavo uvijeni vokal koji se čuje sa stubišta Rimske javne kuće pozivajući prolaznike unutra: "Veni,veni".

Znam, zvuči kao da je neka satirična šala u pitanju ali nije - evo o čemu je reč... George Walton Lucas Jr (1944) je naime bio i ostao veliki fan opusa Federica Fellinia (1920-1993). Čak je i njegov drugi film American Graffiti (1973) inspirisan Fellinijevim filmom I Viteloni (1953) koji govori o životu tinejdžera tokom jedne večeri u malom italijanskom mestu iz koga sanjare da pobegnu. Lucas je to vešto transponovao u Ameriku uz rokenrol bit i skorovao svetski bioskopski hit. Sa Zvezdanim ratovima bilo je gotovo isto. Predložak je bio Felinijev Satirikon filmovan potpuno nadrealistički kao da je reč o naučnofantastičnom a ne istorijskom filmu bazično baziranom na istoimenoj knjizi Petronijusa Arbitra. Budući da je ova knjiga iz doba sumornog sumraka Rimske Imperije do nas kroz minula stoleća doprla samo u fragmentima i nepovezanim epizodama i Lucas je isto tako započeo svoju svemirsku epopeju od epizode IV. Satirikon je satira samo ako se taj pojam posmatra etimološki u njegovom osnovnom značenju – „mešavina“. Dakle iako u narativu ima veze sa satiranjem od seksa satirikon nema direktne veze s pan satirskim demonima na Peloponezu kako se to obično veruje već s latinskom reči etrurskog porekla SATURA koja označava mešavinu od satura lanx – mešanog jela (preko zakonskih papazjanija lex per saturam), do mešavine proze i stiha kakvu nam nudi Neronov savremenik – Petronije Arbitar. U Satirikonu Petronije opširno opisuje šaroliku svakodnevicu malih ljudi, robova, siromašnih i obogaćenih oslobođenika – društvenog taloga Rimskog Carstva. Imperije... Iako, kako su nas nekad Marx i Engels u svojim Celokupnim delima (na strani 36, 39) učili: „Vladajuće misli nisu ništa drugo do idejni izraz vladajućih materijalnih odnosa“, Petronije pripovedajući za razliku od svojih didaktičko romantizerskih savremenika ne morališe već nam uz humor i šeretsku marljivost opisuje lascivne i frivolne situacije „neangažovan“ za nahrupli nemoral.

Ovaj estetski način je ovde izuzetno bitan jer je zbog njega Petronius Arbiter prvi realista u svetskoj književnosti rame uz rame sa Balzakom, Šoom i Zolom. Zaplet u celom romanu, koji je do nas (pa tako i Fellinijeve ekranizacije i Lucasovog kosmološkog omaža) dopro samo u epizodnim fragmentima, se po svemu sudeći sastojao od doživljaja njihovog pripovedača Enkolpija. Njegov plavokosi lik u tumačenju Martin Pottera u Fellinijevom filmu i izgleda kao aritmetička sredina između Mark Hamillovog Luke Skywalkera i Sam J. Jonesovog Flash Gordona. Encolpios, grčki Eνχόλπιος, doslovno znači „onaj koji je na grudima, privijen na grudi“. U poznogrčkom ima značenje „amulet“, „amajlija“, a u prenesenom značenju „večiti ljubavnik“. Ovde on je glavni junak, antiheroj romana, lep obrazovan, prostodušan, ali u određenom smislu i poročan mladić - poreklom oslobođenik (baš kao i mladi Darth/Anikin u Episode I -3D). 'Eνχόλπιος ponekad neposredno aktivno učestvuje u avanturama ili je umešan u zbivanja a ponekad je samo puki svedok događaja. Ovako labav i proizvoljan zaplet autoru dopušta češće digresije poput diskusija o književnosti i retorici i navođenje priča i pesama različite dužine, a dvojici režisera daje priliku za paralelnu montažu više dramskih tokova. Ipak osnovna nit zapleta Encolpievih doživljaja se ne prekida a raspreda je osnovni komični motiv – Prijapov gnev (gravid ira Priapi) koji progoni Enkolpija i koji je ustvari parodija Posejdonovog greva protiv Odiseja u Homerovom post trojanskom epu. Enkolpije je jednom nama neznano kad i gde uvredio Prijapa (Priapus) baštensko faloforno (znači nalik R2-D2) božanstvo i potom nesrećnim sticajem okolnosti nastavio da mu nanosi uvrede. Neposredno pre početka sačuvanog dela Satirikona 'Eνχόλπιος i njegova dva prijatelja su svojim prisustvom oskrnavili tajnu Prijapovu službu koju je vršila njegova sveštenica Kvartila (Quartilla deminutiv od Quarta „četvrta“ nadimak hetera u smislu oznake za njihovu cenu) u nekom pećinskom tunel-hramu na putu za Napulj. Zbog  neprijateljstva ovog moćnog božanstva koje ga progoni u navratima 'Eνχόλπιος je stalni izgnanik koji živi od danas do sutra kako vetar dune od Marsilije do Rima gde biva spašen iz gladijatorske arene. Minotaurska maska njegovog protivnika u Fellinijevoj adaptaciji neodoljivo podseća na njušku Jar Jar Binksa iz Lucasove Episode I. Kao i u Odiseji Odisej i Enkolpije ima avanturu sa djevom po imenu Kirka (Circe). Enkolpijeva lepota očarala je tu Krotonku koja posredstvom svoje sluškinje Hriside pokušava da skrene njegovu pažnju na sebe. Susret je udešen i Enkolpije se u nju zaljubljuje na prvi pogled. Na žalost budući u nemilosti zaštitnika erotskiih vratolomija Prijapa zakazao je na ljubavnom zadatku te ga  Kirka s gnušanjem isteruje iz kuće. Enkolpije je očajan, te se u cilju iseljenja obraća starici Proseleni koja ga poverava Prijapovoj sveštenici Ojnitoji (Oenothea – od grčkoh oinos i tea „boginja vina“ vinotoča vinopija) koja na sebe preuzima njegovo izlečenje.

Eto jednog od razloga zašto ispit zrelosti u Star Warsu - napad Luke Skywalkera na Zvezdu Smrti u Episode IV izgleda kao napad spermatozoida na jajnu ćeliju u Woody Allenovom Sve što ste hteli da znate o sexu a niste smeli da pitate. Ako povučemo znak jednakosti između galaktičke Sile (The Force) kojima se u Star Warsu tek postepeno ovladava i varirajuće seksualne moći u Satirikonu mnogo je izvesnije da gledamo apdejt Satirikona nego Flash Gordona. Satirikon je lascivna parodija kako Homerove Odiseje tako i Neronovog vremena i nakaradnih društvenopolitičkih vrednosti u kom je njen pisac svoju odiseju živeo. Znajući to, a potom i Fellinievu vizuelizaciju koja je Lucasu poslužila za Star Wars inspiraciju. imamo pred sobom neuporedivo intrigantniju i subverzivniju značenjsku strukturu koja bi nama danas mogla da znači još ko-zna-šta-sve-ne kada nam karikature Neronove imperije još iskoče u tri - de. Pre nego što Phantom Menace 3D stigne u kino dvoranu do vas odložite prividni kokičarski eskapizam naizgled surrealnog i ove informacije dodajte na tas pa se zapitajte da li bi ga realista Petronije na latinskom prokomentariso sa „In KINO veritas“?