Reč po reč... tišina!

Naslov originala: Essential Killing
Scenario: Jerzy Skolimowski, Ewa Piaskowska, James McManus
Uloge: Vincent Gallo, Emmanuelle Seigner
Žanr: drama
Trajanje: 83 minuta
Proizvodnja: Poljska, Norveška, Irska, Mađarska, 2010.

Krajem septembra na uzorku dokumentarnog rada (Jedna žena, jedan vek) videli smo kako se naš Želimir Žilnik, uprkos veteranskom stažu, drži u dobroj stvaralačkoj formi, a nekako u isto vreme dobili smo nenadanu priliku da u bioskopskom okruženju procenimo autorsku snagu iskusnog Jerzyja Skolimowskog, poljskog reditelja, scenariste, glumca, pa i likovnog umetnika. Nakon razočaravajućeg prethodnog rada (rekreacije crnotalasovskog nasleđa u nekonsekventnoj i sasvim izlišnoj drami Četiri noći sa Anom), Skolimowski je iznenadio svežinom i poletnošću novog rediteljskog pokušaja. Nužno ubistvo se tako svrstalo u sam vrh, inače sasvim pristojne, bioskopske ponude tokom letnje sezone za nama.

Nužno ubistvo je film bez reči, ali i bez vidljivog zapleta. U rukama manje umešnog, manje strpljivog i manje zaumnog to bi, po automatizmu, značilo teško svarljivu artificijelnost unutar već artficijelnog medija kakav je film, možda i umetničarenje koje je samo sebi svrha, a pre svega duševnu hranu za one koji nemuštost doživljavaju kao sinonim za bremenitost teže spoznatljivim značenjima i implikacijama. Srećom, Skolimowski ovde prikazuje zavidnu dozu takta i promućurnosti, te od ovako (da ne bude zabune, potpuno svesno) reduciranog polazišta Skolimowski stvara krajnje upečatljivu i neosporno polivalentnu filmsku poslasticu.

Ono malo zapleta koji Skolimowski ovde nudi tiče se bezimenog mudžahedina koji, nakon što biva zarobljen i mučen u, recimo, Avganistanu, te prebačen u skrivene CIA kazamate i mučionice u snegom okovanoj pustari Poljske, uspeva da utekne svojim čuvarima, a potom nastoji da, uprkos svim otežavajućim okolnostima, preživi u toj potpuno nepoznatoj mu topografiji. Pri tom nastojanju da preživi, progonjeni gotovo da ne izgovori nijednu reč, a mnogo rečitiji nisu ni ostali akteri ovog ostvarenja (supruzi Romana Polanskog, francuskoj glumici Emanuelli Seigner je dopala uloga nema Poljakinje zatomljene u seoskim vrletima pod snegom i ledom).

Skolimowski pokazuje dosta suptilnosti i pri baratanju sramnom epizodom u friškoj istoriji nekih evropskih zemalja (a to su sve do jedne vrle članice Evropske unije) koje su drage volje pružile svoje smeštajne kapacitete za torturu nad zarobljenim islamistima. Reditelj to ovde ostavlja na nivou jednom  ukazanog, a potom potpuno implicitno predočenog. To je sasvim razuman potez koji, između ostalog, pokazuje da Jerzy Skolimowski, prateći onu staru mustru „pametnom dosta“, ima dosta vere u publiku kojoj se obraća i koja će poželeti da pruži priliku ovom njegovom rediteljskom radu, a na osnovu upućenosti u minuli rad ovog značajnog filmskog stvaraoca. Ruku na srce, Skolimowski ni ranije (u svojim ponajboljim delima kao što su Moonlighting i/ili The Deep End) nije pokazivao sklonost za eksplicitnijom i bučnijom polemičnošću sa stvarnosnim kontekstom na koji su se njegovi filmovi odnosili. Stoga se Skolimowski rezonski i ovde opredeljuje za svojevrsni filmski underplay, iako je njegova poenta da radikalizam rađa radikalizam iole usresređenijima sasvim jasna.

Mimo (dnevno)političkih implikacija, Skolimowski ovde nudi upečatljivu dramu o preživlavanju u neuslovima i instinktu za samoodržanje po svaku cenu, kao i dosta uzbudljivu akciju. Za ljubitelje filmske ezoterije i neočekivanih opskurnosti tu je i zbilja iznenađujuća scena čudnovatog dojenja koja, mora se priznati, ne štrči u odnosu na opšti ton priče i koja poseduje potencijal za istinski i delotvorni šok, premda više priliči ostvarenjima autora drugačijih preferenci od onih po kojima prepoznajemo Skolimowskog.

Nužno ubistvo je zreo film zrelog autora, povratak Skolimowskog na vazda skliski teren polemičkog filma neprikrivene ideološke potentnosti, ali je nadasve film koji nudi dovoljno uzbuđenja filmofilima, u isto vreme darujući im povod za posledičnu polemiku sa svetonazorom koji se i nama nameće kao poželjan, reklo bi se, i neizbežan.