Oda ženskom principu

Originalni naslov: Potiche
Scenario: Francois Ozon (po komadu Pierea Barilleta i Jean-Pierrea Gredyja)
Uloge: Catherine Deneuve, Fabrice Luchini, Gerard Depardieu, Judith Godreche, Karin Viard, Jeremie Renier
Žanr: komedija
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: Francuska, 2010.

Ozon sa lakoćom svaki novi film plasira u glavne takmičarske programe nekog od udarnih festivala, ali tu se već radi o igri na sigurnom i lenjosti selektora istih; sa druge strane očito je da je Ozon zaglibio u živo blato samodovoljnosti, autoreferentnosti. Nije ni za čuditi ako se uzme u obziri da je, uz Woodyja Allena i Michaela Winterbottoma, najproduktivniji reditelj današnjice (naravno u arthouse/festivalskoj ligi, jer, proliferičnost, recimo Uwea Bolla je posve druga priča i samom Ozonu potpuno stran kontekst).

Sva je prilika da je i sam Ozon primetio da njegovi filmovi nailaze na mlak prijem publike koja istrajno prati slična ostvarenja, te se u Ženi za ukras prihvatio persiflaže kao ključa za izlaz iz evidentnog autorskog ćorsokaka, što ukazuje da je prepoznao zamor publike od njegove rastuće autorske inerntnosti.

Persiflaža  se stoga pokazala kao zgodan zahvat u takvim okolnostima, jer u sebi sjedinjuje i naglašenu komunikativnost sa pučanstvom i ironijski otklon od strane autora kojim on pokazuje da može i zaumnije i zahtevnije, ali se, eto, ovog puta odlučio za poigravanje uz upadljiv osmeh. Reklo bi se, dosta lagodna pozicija za vidno klonulog autora, ali, srećom, Ozon u konkretnom slučaju ovog filma, pokazuje dosta ambicioznosti i živosti u samoj egzekuciji, u krajnjem ishodu isporučivši film koji pleni šarmom i implicitno izloženim dodatnim značajskim dimenzijama.

Polazište za Ozonovu Ženu za ukras je mnogovoljeni i dugovečni vodvilj dvojca Barillet & Gredy, a sama radnja je ovde izmeštena u vizuelno-dizajnerski daleko inspirativnije sedamdesete (u odnosu na prvobitne tridesete godine prošlog veka). Priča je izvedena oko krajnje pojednostavljene postavke – bogata naslednica kopni u usahlom braku kraj histeričnog muža fabrikanta, te nakon njegove nezgode u sukobu sa radnicima u štrajku, ona iskoristi priliku da uz podršku kćerke i sina stane na čelo fabrike kišobrana. Ovome treba dodati i motive ljubavno-porodične vrteške, dosta zabuna i slapstick preokreta i lupanja vratima.

Ozon se zabavljao razigravajući ovu postavku, a njegova zanetost se jasno očitava i pred gledalištem koje lako može da uživa u izuzetno preciznoj i krajnje neodoljivoj rekreaciji te šarene ere sedamdesetih, kao i razigranoj glumi čitavog ansambla (prednjači Fabrice Luchini, a i Catherine Deneuve je odustala od drvenastog manirizma i stava uvoštene/ledene kraljice na koji nas je navikla poslednje dve decenije). Ovome treba dodati i uočljivo Ozonovo insistiranje na sprdnji sa kulturološko-nacionalnim stereotipma kojima se sami Francuzi katkad diče, a koje ostatak sveta rado prihvata kao zabavnu i proverenu datost (recimo, frivolnost, sklonost ka bizarnom i katkad blaziranom držanju u nezgodnim situacijama).

Žena za ukras se, dakako, može posmatrati iz još najmanje dva ugla; kao oda ženskom principu - garantu vitalnosti u neveselim okolnostima i kao levičarsko podsmevanje narastajućem desničarskom sentimentu izvornih Francuza. Ipak, kako je Ozon ovde dragovoljno za krajnji okvir izabrao pučku komediju naravi, Žena za ukras prvenstveno uspešno funkcioniše kao zabavna i pitka ekstravaganca, a dodatne implikacije su ovde čist ćar i dokaz za tvrdnju da vera u Ozona i dalje nije bez pokrića.