Tihi sused

Originalni naslov: The Killer Inside Me
Scenario: John Curran po romanu Jima Thompsona
Uloge: Casey Affleck, Jessica Alba, Kate Hudson, Bill Pullman
Žanr: Krimi/Drama/Triler
Trajanje: 109 minuta
Proizvodnja: SAD, 2010.

Druga adaptacija kultnog noar romana Jima Thompsona (prva je iz 1976. sa Stacyjem Keachom i Susan Tyrrell), najnoviji film Michaela Winterbottoma je isto tako mlako primljen kao i prethodna verzija. Možda to ima veze s tim što oba filma predstavljaju pokušaj da se gledalac uživi u unutrašnji monolog brutalnog siledžije i psihopate, što, iako odlično dočarano u romanu Jima Thompsona, nije tako lako preneti na film.

U pitanju je Lou Ford, zamenik šerifa u teksaškoj provinciji, u kome pojava prelepe prostitutke Joyce Lakeland (Alba) iz nekog razloga pokreće davno zatomljenu žeđ za krvlju, u komplikovanom zapletu čiji koreni sežu duboko u prošlost. Ford nije samo psihopata, on je otelovljenje učmale američke (ili bilo koje druge) provincije, u kojoj je na površini sve sjajno i bajno, a prava trulež se nalazi ispod glazure „finog“ sveta.

Dela fikcije imaju tendenciju da zlikovcima nalaze opravdanja. Nesrećno detinjstvo, zlostavljanje, ratne traume... Čak i Darthu Vaderu je žena umrla na porođaju, što ga je ostavilo zauvek oštećenim. Thompson to ne radi, a uz njega je i scenarističko-rediteljski dvojac ove ekranizacije, i iako vidimo povremene flešbekove iz detinjstva Lua Forda (Affleck), i u njima je on taj koji je siledžija, a ne neko drugi. On je jednostavno čudovište sa osmehom heruvima, i tu nema nikakvog objašnjenja, niti opravdanja. Nemogućnost bilo kakvog saosećanja sa glavnim likom ostavlja ovaj film bez tog ključnog elementa koji obično stiče simpatije publike, ali se stiče utisak da je to namerno. Međutim, to ne mora nužno biti loša stvar. Zanimljivo je kako Winterbottom uspeva da nam ovaj nekonvencionalni glavni lik približi bez objašnjavanja i predstavi bez osude ili opravdanja.

Casey Affleck, koji se već dokazao kao odličan izbor za uloge sociopata i kompleksaša (Ubistvo Džesija Džejmsa od strane kukavice Roberta Forda), opet se zove Ford i opet, iako bi na početku filma trebalo da deluje sasvim normalno, svojom pojavom izaziva ledene žmarce i suvereno vlada svakim kadrom u kome se pojavi.

On, na žalost, nema nekog pravog saigrača, jer su svi ostali likovi više skice i prateći objekti u priči koja je isključivo njegova. Jedini lik koji se nameće kao dostojni protivnik je predsednik sindikata, Joe Rothman (Elias Koteas), ali i njegova uloga u zapletu do kraja postaje nejasna. Ipak, moramo imati u vidu da ovo nije drama: ovo je filmizovani dnevnik ubice, njegova iskrivljena slika samog sebe i sveta koji ga okružuje, njegov uvrnuti monolog, i kao takvog ga treba i posmatrati.