Svoj na svome

Scenario: Woody Allen
Uloge: Naomi Watts, Josh Brolin, Gemma Jones, Anthony Hopkins, Antonio Banderas, Freida Pinto, Lucy Punch
Žanr: komedija
Trajanje: 98 min
Proizvodnja: SAD/Španija, 2010.

You Will Meet a Tall Dark Stranger je (još jedan) zgodan primer funkcionalnog filma urađenog na autopilotu. Svežina, rešenost i inventivnost teško se i mogu očekivati od autora u sedamdeset i šestoj godini (burnog) života i nakon desetina i desetina scenarija i režija. Woody Allen se ovde uzda u dobro znanu mustru koju je većim delom i sam osmislio i prvobitno istkao, uspeva da izbegne većinu džombi na putu do prihvatljivog rezultata, pa samim tim ne izneverava mnogo. Ni sledbenike ni one ne toliko ushićene njegovim opusom.

You Will Meet a Tall Dark Stranger je  tako sublimat fascinacija i uobičajenih Allenovih zahvata u poslednje dve decenije. I ovde njegovi junaci manje-više dragovoljno stupaju na ljubavnu vrtešku koja će ih možda baciti u naručje novih, možda starih ili ne toliko željenih partnera, a sve to uz glasno i jasno davanje oduška vlastitim neurozama, fobijama i blago izvitoperenim svetonazorima (što je uostalom odlika i samog Allena).

Priča ovog ostvarenja se vrti oko bračnog para (Watts i Brolin) koji krcka poslednje dane svog zajedništva i batrga se u  izmeštenom mikrokosmosu (ovog puta u Londonu) koji osim njih naseljavaju i njihovi roditelji, prijatelji, novi šefovi i enigmatične susetke. Naravno, putanje svih njih  će se u jednom trenutku neizbežno isprepletati, neki će u tom novom deljenju karata prepoznati šansu za novi početak, a neki će spoznati nepotrebne prekombinacije, te će pohitati nazad u stara gnezda.

Dakle, iako se delom oslanja (naravno, posprdno) na motive sudbinske neumitnosti, prekognicije i komunikacije sa dušama upokojenih, ovo je tipska Allenova komedija bez imalo nepoznanica. Sve očekivano je tu i to u meri na koju nas je vidno umorni, ali još ipak sasvim dovoljno vitalni i potvrđeni maestro i navikao. Za razliku od prethodnika (Ljubavi u Barseloni) londonske vlasti nisu bile voljne da domaćinski odreše kesu, te je izostala možda očekivana turistička razglednica kao zgodna pokrivalica za već izraubovanu matricu priča koje nam Allen uporno ispripoveda.

Ima i u ovom filmu dovoljno šarma, u par navrata i glasniji smeh je sasvim opravdana gledalačka reakcija, sinergija međunarodne glumačke podele dobro funkcioniše (iznad posve visokog proseka glumačkih kreacija možda valja izdvojiti Brolina koji iznalazi nekoliko svežih finti da prikaže nelagodu stvaralačke blokade i Lucy Punch koja pogađa u metu remiksujući rolu Jennifer Tilly iz Pucanja nad Brodvejom) i kao dominantan se nameće utisak opšte uprizorenosti i očite funkcionalnosti ovog dela. O iskrama genijalnosti i nenadanim zaokretima možda u nekoj narednoj epizodi.