Reality show kao pozornica za ubistvo

ALEKSANDAR AREŽINA: Vaše znanje o magiji je samo knjiško ili...?

VERICA VINSENT KOL: Magija je fascinantan subjekat, a tokom istraživanja može svašta da se nauči. Naravno, kao bivši advokat i pisac kriminalističkih romana – ne želim da dajem bilo kakve izjave na tu temu u pisanoj formi. (Ovo je, naravno, šala.)

Da li je Kum oblikovan po nekoj stvarnoj osobi? Zašto privatni detektiv, a ne policajac, aktivan novinar, egzorcista, sveštenik, dokoni bogataš, karatista? Zašto detektiv, a ne detektivka?

Mnogi su me pitali da li je lik Kuma baziran na nekoj stvarnoj osobi (naročito čitaoci ženskog roda, i to prilično radoznalo) pa tako zaključujem da mi je uspelo da on zvuči živo i autentično (i dovoljno atraktivno), što me čini vrlo zadovoljnom. U poverenju – Kum je pomalo moj alter-ego. Da sam muškarac, možda ne bih bila tako visoka (194 cm) i verovatno ne bih imala poveliki nos (nema ga niko u porodici), ali mislim da bih vrlo rado živela neki život sličan njegovom, slušala Monka dok blenem u Dunav, putovala na mesta kojih nema u turističkim ponudama i provodila mnogo vremena na sopstvenom splavu. I čitala krimiće, naravno. Rešila sam da će Kum biti privatni detektiv zato što je Beogradu, po mom mišljenju, bilo krajnje vreme da dobije bar jednog.

On zapravo počinje kao čist amater, a onda otkriva u sebi sklonost, pa zašto da ne? On je bivši novinar sa žicom za istraživačko novinarstvo (znači ima "kvalifikaciju") ali nije preterano sklon priči (što je, za novinara, definitivno mana) a ima i izvesnih problema sa "sistemom" i autoritetima. Nisam izabrala da bude policajac (mada su neki od najboljih likova detektivske proze zapravo policajci, npr. inspektor Dalgliš P.D. Džejmsa, Inspektor Linli Elizabet Džordž, Inspektor Mors Kolina Dekstera, inspektor Renko Martina Kruza Smita) zato što bi to iziskivalo mnogo više "naše stvarnosti" u priči, a kao što sam već pomenula, nju bih radije držala na distanci, koliko god je to, po prirodi stvari i priče - moguće.

Interesantno je pitanje zašto glavni lik nije detektivka. Možda zato što ja nekako ne verujem u te kick-ass varijante žena, kakve su, uglavnom, današnje fiktivne detektivke. Uostalom, mislim da je "feministički momenat" u obe priče prilično zadovoljen likom Kumove pomoćnice Aline. Alina je bivša striptizeta, vrlo je inteligentna i ima interesantnu životnu priču, tokom koje je naučila poneki trik. To je čini dobrim detektivom, bez obzira na to što nije glavna junakinja. Ja mislim da dobar sidekick može da da lep doprinos detektivskoj priči, makar utoliko što omogućava da se mnoge misli glavnog junaka izraze kroz dijalog, umesto da se pribegne njihovim beskrajnim opisima. Zar Šerlok Holms i doktor Votson nisu najbolji primer?

Jeste li imali ikada priliku da u stvarnom životu riješavate neki sitniji ili krupniji zločin? Kako biste se snašli u stvarnoj situaciji?

Pitanje me pomalo asocira na situaciju (postoji snimak) kada je jedan novinar Agatu Kristi upitao da li je ikada u životu upoznala pravog ubicu. Rekla je: “Stvarno ne znam.” Ja, hvala Bogu, nisam bila u situaciji da rešavam bilo kakav zločin, ali je pitanje kako mislim da bih se u tome snašla vrlo interesantno. Mislim da bih se relativno dobro snašla. Kao što sam rekla, svašta može da se nauči kroz istraživanje, a višedecenijsko čitanje krimi literature i nešto kraće čitanje literature o krimi literaturi, u zbiru, moraju da proizvedu svojevrsno znanje. Postoje izvesna pitanja koja je neophodno postaviti, postoje, u istrazi, izvesna "pravila igre" koja treba poštovati. Osim toga, postoji vrlo ograničen broj motiva i, analagno, ograničen broj rešenja priče iza svakog zločina, bilo da je ona fiktivna ili stvarna.

Srpska književnost do sada nije dala mnogo detektivskih ili kriminalističkih romana/pisaca. Kako sebe vidite na domaćoj književnoj sceni, ima li neko ime čiji rad pratite?

To što srpska književnost skoro da nema pisce kriminalističkih romana je vrlo razočaravajuća činjenica. Malo je poznato da je 1921. godine, Miloš Crnjanski objavio detektivski roman pod nazivom Podzemni klub (doduše pod pseudonimom Harald Johnsson, pretpostavljam iz marketinških razloga), a da je njegov izdavač Knjižara Napredak iz Pančeva imala ediciju detektivskih romana. Znači postojale su dobre namere da se, u Srbiji, dešava nešto na tu temu. A zašto se, kod nas, to nije primilo meni stvarno nije jasno.

Svojevremeno mi je jedan izdavač rekao da kod nas krimići idu slabije nego sve ostalo što se piše, ali ja sam svedok iz prve ruke da su sve te knjige koje sam pozajmljivala iz biblioteka (u dobroj meri izdate od strane hrvatskih izdavača, uključujući kompletnu Agatu Kristi) bile vrlo "razgažene". Tako da moram da zaključim da je u pitanju samo relativno slaba ponuda: neki od najboljih pisaca, pokojnih ili živih, kod nas nisu prevedeni, tako da su srpski čitaoci jednostavno ostali uskraćeni i nisu imali na čemu da naoštre zube i razviju pravi apetit za žanr. Pravo da se pročita, recimo, Dašiel Hamet (otac Sema Spejda i autor Malteškog sokola) je ista vrsta "ljudskog prava" na planu kulture kao pravo da se pogledaju Hičkokovi filmovi. Ili pravo da se pročita Skot Turou, koji se u svetu smatra boljim autorom tzv. Courtroom drame od Džona Grišama. Ako bi se ta situacija korigovala, tražnja za krimićima bi logično porasla i ja čvrsto verujem da bi se, onda, pojavilo i više domaćih autora. Pojavili su se širom sveta, pa zašto ne bi i kod nas?

Englesko govorno područje nudi zaista dobre škole zanata (pisanje bilo koje žanrovske literature je u dobroj meri zanat, koji treba poštovati i iz koga i pisci mainstream literature mogu mnogo da nauče) i verujem da bi, u kombinaciji sa talentom naših pisaca, to stvarno moglo da proizvede neka sjajna dela. Što se tiče pitanja da li na domaćoj kniževnoj sceni postoji neko čiji rad pratim, moram, na žalost, da kažem da pratim vrlo površno, sticajem okolnosti, jer to što nisam na licu mesta pomalo otežava stvar. Povremeno "uzmem uzorak", da vidim šta se nudi. Iz onoga što sam uspela da snimim u prolazu, mislim da postoje sve šanse da postanem obožavalac Mirjane Ðurđević, i to ne samo zbog Harijete, nego zato što ona ima toliko duha da bi, da živi na zapadu, verovatno bila na svim bestseler listama.

Kakvi su vam dalji spisateljski planovi? Jeste li razmišljali o ubistvu na folk estradi?

Treći roman iz serije je već napisan, prolazi kroz završnu fazu glancanja i lova na greške pre nego što ga ponudim izdavaču (whodunit, inače, daje mnogo prostora za greške, čisto logističke prirode). I zamalo da ste pogodili: nije u pitanju folk estrada, ali je u pitanju nešto iz sličnog vica: pozornica ubistva je jedan reality show. Samo da se zna, nije u pitanju ni Veliki brat, ni Farma ni Survivor. Taj show kod nas (još uvek) ne postoji i ima nešto "lepše lice" od pomenutih. Bar vizuelno.

Povezano:

• Ubistvo na daskama koje život znače, Verica Vinsent Kol (1)