Ubistvo na daskama koje život znače

Verica Vinsent Kol ove jeseni objavila je svoj drugi detektivski roman Magični teatar ljubavi i smrti, u kome glavni junak, privatno njuškalo Andrej Avakumović-Kum, riješava ubistvo mlade i ambiciozne glumice hit predstave zamišljenog beogradskog pozorišta. Našavši za zločin savršeno mjesto - spletkama i sujetama zatrovani glumački svijet srpske prestolnice, Vinsent Kol je smjelo otišla korak dalje i sve začinila zrnom vudu magije.

S početkom jeseni krenuo sam u redovnu poharu knjižara u Beogradu, tokom koje sam u Laguninoj radnji kod Terazija, ugledao u moru knjiga Magični teatar ljubavi i smrti, izvjesne Verice Vinsent Kol. Posmatrajući korice iznenađeno shvatih da žena nije strankinja neobičnog imena, već piše na srpskom i to detektivski roman! Rijetkost u srpskoj književnosti koja je odmah morala biti istražena.

Moram priznati da sam čitajući Magični teatar poslije dugo vremena ponovo na trenutke osjetio vrstu uzbuđenja i zadovoljstva, kao kad sam bio klinac i nestrpljivo listao od upotrebe raskupusane romane Agate Kristi iz gradske knjižnice. Na žalost, na kraju sam osjetio istu vrstu razočarenja. Ponovo nisam provalio ko je ubica. Omašio sam poprilično, ali o tome radije ne bih pisao.

Vinsent Kol je u Magičnom teatru pokazala da posjeduje jedinstveno žensku sposobnost da opiše osvetoljubiv i hladnokrvno izveden zločin iz strasti. Sudeći po jednom naslovu (nisam čitao prvu Kumovu postolovinu slabo zapažen roman Greh, gnev i grad, 2007), cijenim da posjeduje dovoljno sposobnosti i dara da postane prvi ozbiljni srpski (ženski) pisac detektivskih romana. Nadam se će se to pokazati već sa trećim romanom.

Kad sam još pod utiskom prije nekoliko dana mejlom zamolio Vericu da mi odgovori na nekoliko pitanja povodom izlaska romana Magični teatar ljubavi i smrti, ljubazno je pristala i samo zatražila dodatne upute - "koliko dugački (ili kratki) bi odgovori trebalo da budu?" Poučen prečestim slučajem u mejl prepisci da je ljudima uglavnom mrzno kucati i da im "dugački odgovori" znače čak dve-tri prostoproširene rečenice, preporučio sam za svaki slučaj Verici da napiše što više može. Malo je reći da sam bio iznenađen kad su stigli odgovori. Ne pamtim kad mi je neko sa toliko podrobnosti, strpljenja, predanosti, mašte i pameti odgovarao na pitanja. Ako poslije njenih sadržajnih odgovora ne osjetite želju da pročitate Magični teatar, vjerujte mi, detektivski romani nisu za vas, čitajte nešto drugo.

ALEKSANDAR AREŽINA: Kako ste se odlučili da pišete detektivske romane? Čitalačka ljubav prema žanru, nešto drugo ili treće? Možete napisati nešto više o sebi od onoga u predgovoru?

VERICA VINSENT KOL: Pod jedan je, naravno, moja ljubav prema žanru, sve od nekih vrlo ranih dana. Mislim da ko se jednom stvarno "primi" na njega – teško da ga ikada više napušta. Ja sam vrlo brzo postala apsolutni "ovisnik" o mesnim bibliotekama u svim krajevima grada u kojima smo živeli, i verovatno pročitala sve te vrste što se tamo moglo naći. I sećam se da sam, nešto kasnije u životu, strpljivo čekala da se na trafikama pojavi novi broj Traga, koji je, za divno čudo, objavljivao dobre krimiće, uključujući one Eda Mek Bejna i Mikija Spilejna. A onda mi se, sa dovoljnim poznavanjem jezika, otvorilo tržište engleskog govornog područja koje je "roditelj", kontrolor kvaliteta i nepresušni izvor onog najboljeg što postoji u žanru.

Mislim da su mi knjige iz Britanske čitaonice, u ona teška vremena sankcija i svega ostalog što nas je zateklo, više pomogle da sačuvam mentalno zdravlje nego što bi to moglo bilo šta drugo. A ako se neko pita kako je to moguće, evo objašnjenja: Moj glavni junak, kada objašnjava zašto on voli krimiće, kaže da je pravda deficitarno dobro kroz celu ljudsku istoriju, a da čovek, naravno, ima autentičnu potrebu za njom. A na kraju svakog krimića, sa pobedom dobrog momka, znači sa pobedom pravde, stiže dobro osećanje; koje je vrlo stvarno, ma koliko pravda u tom slučaju bila fiktivna. On dodaje: bolje fiktivna – nego nikakva. Ja se slažem.

Drugi činilac je, zapravo, sticaj okolnosti. Ja sam oduvek imala nekakvu latentnu želju da napišem roman (u školi sam smatrana za "talentovano dete" i čak dobijala neke nagrade za pisanje, ako se dobro sećam na nivou grada), ali sam relativno rano zaključila da ja jednostavno nemam dovoljno strpljenja za tako nešto i da je bolje da se ne zanosim. Od ove zablude izlečila me je zapravo moja master disertacija, pre deset godina (šteta što diploma Beogradskog pravnog fakulteta ne podrazumeva pisanje disertacije, jer onda bih se možda upustila u sve mnogo, mnogo ranije). Ali u svakom slučaju, sklapanje "akademskog papira" ipak mi je dalo ideju kako početi, od istraživanja do kreiranja, iz delova, celine koja ima smisla. Pošto je to bilo nešto što sam morala da uradim, pitanje strpljenja nije ni smelo da dođe na dnevni red. A onda se jednog dana desilo da shvatim da sam stvarno počela da preterujem sa krimićima (za šest godina uspela sam da nakupim preko 500) i rešila da, jednostavno "obrnem proces osmoze" i onda zamislim da moram da napišem disertaciju. Da se to nije desilo, imam utisak da bi krimići počeli "da mi izlaze na uši".

Ovde moram da dodam da su mi okolnosti išle na ruku: miran život u mirnoj zemlji (od 1999. godine živim na Malti), miran posao (vodim biblioteku Instituta za međunarodno pomorsko pravo) i muž koji deli moje interesovanje, podržava me, i zna da mi da dobar savet, kada mi treba. A uz to ume da kuva, skoro na nivou profesionalnog šefa (i mog glavnog junaka).

Postoji ona stara izreka da muškarac prvo primjeti leš, a žena to i koliko dugo soba nije čišćena. Stoga nije čudo da ima toliko izuzetno uspješnih žena pisaca detektivskih romana. Može li se Vaša pojava protumačiti kao potvrda pravila da su žene kao pedantna, vrijedna i intuitivna bića često bolji pisci žanra od muškaraca (Kristi, Marš, Džejms, Alingem, čak i Hajsmit...)?

Žene su, po meni, bolji pisci whodunita (oko za detalj, kao što kažete) i dosta su dobre kada su u pitanju psihološki trileri. Ali muškarci su ipak neprevaziđeni kada su u pitanju tzv. "hard boiled" varijante, od Rejmonda Čandlera i Dašiela Hameta na ovamo. Žena ne bi mogla da "porodi" jednog Filipa Marloua, Sema Spejda ili Majka Hamera. Takvih kao oni, međutim, skoro više da nema. Senzibilitet sveta se menja, i sa njim i privatni detektivi. Ovi današnji imaju više moralnih dilema i nemaju više samo kratke avanture sa fatalnim plavušama, nego kompleksne ljubavne veze zbog kojih povremeno pate, zdravstvene probleme i slično. I to je možda dobro.

Ali meni ipak ti stari "tvrdi momci" pomalo nedostaju, i zato sam i zamislila kompromis neke vrste: moji romani definitivno pripadaju podžanru whodunita, koji je obično "mekša" varijanta krimića, ali glavni junak, Andrej Avakumović Kum, je ipak "tvrd" momak, neženja, svojevrsni cinik i priličan samotnjak. Ja to zovem "odjeci" Filipa Marloua, koga ni jedna žena ne bi htela za muža, ali bi ga svaka htela za prijatelja u nevolji. Ili možda ljubavnika.

Koji su Vaši uzori?

Agata Kristi (na slici levo) je, sigurna sam, uzor svakog pisca koji se upustio u pisanje whodunita, zbog toga što je neprevaziđena u tome kako da čitaocu ponudi clues – detalje u priči koji mu daju mogućnost da sam pogodi ubicu – a da ih istovremeno tako dobro sakrije da ih skoro niko, nikada ne uspeva da primeti. To je vrhunsko umeće (i apsolutni zahtev svakog pravog whodunita). No ona ima sjajne naslednice, kao što su P.D. Džejms ili Elizabet Džordž, (koja, na žalost, kod nas mislim da nije prevedena). A što se autora čiste detektivske priče (tzv. PI romana) tiče, to su, osim pomenutih klasika tog podžanra (u koje bih ubrojila i Roberta B. Parkera), za mene Dik Fransis i Džonatan Kelerman (takođe neprevedeni), prvenstveno zbog toga što imaju sjajne, kompleksne, psihološki savršeno zaokružene likove, što je za mene podjednaka atrakcija kao i fabule njihovih romana. I kada smo već kod likova, ja mislim da ih niko na svetu (uključujući mnoge proslavljene pisce "ozbiljne" literature) ne pravi bolje od Džona Le Karea. Sa samo par kratkih, naoko "lakih" poteza, on oslika lik za koji bi nekome trebalo par stranica i pitanje je da li bi mu i onda uspelo. Na tu temu on je za mene uzor sa velikim U.

Drugi roman ste smjestili u svijet pozorišta. Na osnovu posvete na početku romana zaključio bih da imate iskustva iza pozornice?

Moje iskustvo iza pozornice svodi se samo na igru. Godinama sam bila član folklornog ansambla KUD Gradimir, kome je knjiga i posvećena. Igra je takođe moja velika ljubav (na žalost, osim naših narodnih i osnovnih ballroom varijanti, više teoretska nego praktična). Volim sve vrste igre, od fokstrota i valcera, preko džajva i kvikstepa do sambe i salse. Kada bih mogla ponovo da biram karijeru, mislim da bih bila profesionalna igračica koja u slobodno vreme piše krimiće. To bi bio savršen život.

Koliko je pozorišni svijet Beograda/Srbije bio zahvalno nadahnuće za Magični teatar, odnosno koliko ste nekih stvarnih događaja ili likova utkali u roman?

U mom prvom romanu (Greh, gnev i grad), na samom početku, postoji kratko "obaveštenje" da su, sa izuzetkom kafane Kalenić, sva lica, događaji i mesta plod mašte. To važi i za Magični teatar. Likovi mi se jednostavno "javljaju", ni od kuda, sa već gotovim fizionomijama i karakterima, ali oni ne liče ni na koga koga stvarno znam, lično ili posredno. A što se tiče događaja, ja se svesno trudim da u mojim pričama nema mnogo "naše stvarnosti", bar ne one njene ružnije strane. Postoje, kako neko lepo reče, knjige za nalaženje i knjige za gubljenje (sebe, naravno), a krimići su knjige za gubljenje. A za kvalitetno gubljenje potrebno je, usput, izgubiti i višak stvarnosti.

(Sledi nastavak)