Pesme vredne zapisivanja

POPBOKS: Ovo će biti prvi put da White Lies nastupaju u jugoistočnoj Evropi – kakva su tvoja očekivanja od koncerata u Beogradu i regionu?

CHARLES CAVE: Zapravo, nisam siguran šta da očekujem. Vrlo smo uzbuđeni što dolazimo jer ovo nisu uobičajene zemlje u koje bendovi inače dolaze, a nama se baš to sviđa. Sva mesta koja ćemo posetiti - Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Beograd, interesantna su sa kulturološke tačke gledišta, verovatno interesantnija nego druga, veća mesta u Evropi u koja često idemo. Tako da sam vrlo uzbuđen i nadam se da ćemo imati vremena da razgledamo i upoznamo grad.

A šta publika može da očekuje od vas na koncertu?

Imamo novi album koji izlazi u januaru i tek smo počeli da izvodimo nove pesme uživo. Fanovi u Beogradu će biti u neku ruku srećni jer će to biti prvi put da nas vide, a čuće pesme sa oba albuma. Sviraćemo puno novih pesama i mislim da će biti veoma dobro. Biće slično kao u Meksiku gde smo, takođe, bili po prvi put i imali prilike da izvodimo pesme sa novog albuma, pri čemu je publika dobro reagovala na novi materijal, tako da zaista mislim da će biti dobar koncert.

Od 2009-e godine, proveli ste dosta vremena u putu, na turnejama, pa kako ste uopšte našli vremena da napravite novi album?

U januaru ove godine smo imali četiri slobodne nedelje, a u februaru smo na kratko bili u Rusiji zbog koncerta u Moskvi, nakon čega smo par dana proveli u Poljskoj. Kada smo se vratili u Englesku, početkom marta, Harry i ja smo počeli da pišemo kod njega kući i pet sedmica kasnije sve pesme su bile napisane, pa smo ušli u studio gde smo snimali svega šest nedelja, tako da je to bio veoma brz proces. Harry i ja naročito mislimo da nije dobro da bend uzme godinu dana slobodno da bi napravio album, jer to nije dobro za muziku.

U kom smislu je vaš novi album Ritual drugačiji od onoga što smo navikli da čujemo od White Liesa?

Zaista ne znam. Više sam zainteresovan da čujem šta drugi ljudi misle jer za mene je to samo skup pesama u koje verujem i za koje sam bio strasno vezan dok smo ih pisali, kao što sam i sada. Nismo promenili način razmišljanja dok smo pisali pesme, ali, na neki način, kao da smo ponovo učili kako se pišu pesme. Mislim da je bitno da nekako zaboraviš ono što si do tada naučio tako da si primoran da se podsetiš, jer samo tako možeš da napreduješ i budeš siguran da se ne ponavljaš.

Kada smo počeli da pišemo, nekoliko stvari smo uradili drugačije: pisali smo u Harryjevoj kući, na njegovom kompjuteru, gde smo ujedno odmah snimali bubnjarske deonice, akorde i vokalne melodije, jednostavno se igrali sa svime što je nastajalo. Vrlo smo srećni što živimo u tehnološki razvijenom dobu, pa je demo moguće snimiti brzo i jednostavno pomoću jednog kompjutera. Imali smo prilično jasnu ideju kako želimo da album zvuči. Ljudi koji su imali prilike da čuju nove stvari kažu da su pesme poletnije i manje mračne. Na neki način smo iznenadili ljude što je odlično, jer nekada bendovi to ne urade sve do svog trećeg ili četvrtog albuma jer se plaše da promene formulu uspeha.

Izvesno vreme si proveo na Tibetu – da li si tamo napisao neke pesme za novi album?

Na Tibetu sam bio u januaru, kada smo imali slobodnog vremena i tamo sam napisao tri pesme. Naročito bih izdvojio Turn the bells, jer se u njoj nalazi sve što sam video kao i svi utisci koje sam stekao dok sam tamo boravio. Bilo je to odlično iskustvo. Sa bendom sam putovao dve godine, ali to je potpuno drugačija vrsta putovanja – odlasci na turneje su čudna aktivnost. Nikada zapravo nisi slobodan da radiš bilo šta. Čak i kada imaš par sati na raspolaganju da razgledaš grad, uvek si pod pritiskom striktnog rasporeda. A ja volim da putujem, upoznajem druge kulture, religije, istoriju mesta na koja odlazim i da se potpuno prepustim tim iskustvima, tako da je na Tibetu bilo odlično.

Kakav je tvoj proces pisanja? Da li ti pesme „dođu same od sebe“ ili sa sobom nosiš nekakvu sveščicu u koju zapisuješ misli koje posle oblikuješ u tekstove pesama?

Nikada ne zapisujem nešto ukoliko nisam siguran da ću napisati skoro celu pesmu. Nikada ne napišem jedan red, a onda drugi nakon nekoliko sati. Obično dosta razmišljam – ponekada razmišljam o idejama za tekstove danima, čak i nedeljama, jer, ukoliko dosta razmišljam, znam da će na kraju ispasti dobro. Na kraju, kada i stavim nešto na papir, napišem celu pesmu u cugu, pošto sam odvojio dosta vremena za razmišljanje o samoj ideji. Poznajem ljude koji stalno pišu i nose sveščice sa sobom, ali ja nisam takav. Jednostavno verujem svom pamćenju. Ukoliko, nakon toliko vremena, nešto i dalje pamtim, onda to znači da je vredno zapisivanja.

S obzirom na to o čemu pišeš, da li ti je uvrnuto da svoje misli, kroz pesme White Liesa, deliš sa milionima nepoznatih ljudi?

Na neki način je lako - niko više ne sluša toliko reči pesama. One mogu biti potpuno zamaskirane muzikom. Veoma mali broj ljudi će zapravo čuti ili pročitati reči i razmišljati o njima, dok će većina jednostavno slušati pesme. Tako da se ne osećam preterano ranjivo, ali u isto vreme se i pitam zbog čega bi uopšte trebalo da pišem ovakve tekstove ako je već takva sitacija. Ukoliko zaista želim da se izrazim kroz pisanje, ne bi trebalo da pišem tekstove za pesme i bavim se muzikom, već bi trebalo da pišem poeziju ili romane.

Bez obzira na sve, ponosan sam na tekstove i stalno se podsećam da su oni deo pesme, a ne cela pesma – dosta toga odlazi na melodiju i muziku. Tako da jedino što mogu da uradim jeste da razmišljam o tome kako da tekstovi budu što je moguće iskreniji dok stvaram pesmu a da, u isto vreme, pesma u potpunosti odgovara tekstu. Ukoliko su tekstovi emocionalni, introvertni ili govore o problemima, onda bi nekakva plesna pop pesma bila u potpunosti neprimerena i bilo bi neiskreno od mene da to dopustim. Jako je dobro što se Harry i ja dosta poklapamo u tome – retko se desi da krenemo da radimo nešto zajedno a da stilovi ispadnu potpuno drugačiji.

I pitanje za kraj: zamisli 15-ogodišnjeg sebe – šta bi on mislio da je najbolja stvar koja ti se desila u poslednje dve godine?

Uh.. To je veoma dobro pitanje... Ne znam, kada imaš 15 godina i hoćeš da budeš u bendu i baviš se muzikom, uvek je mnogo više kul da odeš na koncert svog omiljenog benda. Muse su jedan od bendova koje smo jako voleli i još uvek volimo, ali naročito onda kada smo imali po 16 godina, a oni postajali popularni u Engleskoj. Tako da bi 15-ogodišnji ja bio vrlo impresioniran činjenicom da stoji na stejdžu dok Muse sviraju negde u Finskoj, što se meni skoro desilo. Da, mislim da bi mu se to dopalo.