Najduhovitiji, najbriljantniji panker koga je Kalifornija ikada imala po prvi put među Srbima
Mesto: SKC, Novi Beograd
Vreme: Utorak, 7. septembar 2010.
Organizacija: Lemilica Trans Organisation
Videti ljude koji taj rokenrol prave i izvode decenijama, znojeći se na skromnim binama ispred mase tela u različitim agregatnim stanjima nenormalnosti, kako mlate glavama, skaču i polivaju se vodom je uvek prijatno podsećanje da ipak ima i onih koji se ne predaju – pa je odmah i nama lakše.
Jello Biafra svakako dobija i dodatne poene na to što je imao jednu od najinteligentnijih, najpoštenijih karijera u rokenrolu, nezagađenu senzacionalizmom (i pored direktnog hvatanja u koštac sa medijima), neokaljanu kompromisima. Vođenje sopstvene etikete i metodično evoluiranje muzike kroz saradnju sa brojnim egzemplarima severnoameričkog leftfield rokenrola (Ministry, DOA, Nomeansno, Steel Pole Bathtub, Mojo Nixon, Melvins...) uvek ga je stavljalo iznad ispisnika koji su bili zadovoljni unovčavanjem stare slave kroz rasprodaju starih pesama i uzmi-novac-i-bježi rijunion turneje. Biafra nikada nije prestao da misli, govori i pravi pesme.
Žurka koju je Iggy Pop napravio za šezdeseti rođendan podstakla je i kalifornijskog veterana da za svoju pedesetu obljetnicu konačno osnuje prvi stalni bend posle Dead Kennedys i Guantanamo School of Medicine su nakon prošlogodišnjeg albuma krenuli i na svetsku turneju koja je, eto, dobacila i do Srbije.
Nakon Vultures i Concrete Worms koji su pošteno i sportski svirali pred polupraznom salom (dok su Orlovi pošteno i sportski pokušavali da sačuvaju bod pred drskim naletima gostujućih Slovenaca), bina se ispunjava sedim kosama i stomačinama. Neki minut pre jedanaest sati pred šarolikom masom sastavljenom od pankera zastrašujućeg raspona godina, Guantanamo School of Medicine uleće u The Terror of Tinytown pokretanu nestašnom gitarom Ralpha Spighta a Biafrin glas, koji sigurno mnoge u publici podseća na prve gutljaje piva i cigarete koje su ikada okusili kreće sa okasnelom, mada standardno duhovitom antibušovskom tiradom.
The Audacity of Hype, za sada jedini album ovog benda, svira se u celini; njegove peto, šesto i sedmominutne pesme sa teškim gitarama, stamenim bubnjevima i navijačkim refrenima valjaju se preko mase dok veterani na bini mlate glavama, skaču i pružaju maksimum na gostujućem terenu. Nisu to rđave pesme, ali Guantanamo School of Medicine je verovatno najmanje avanturistički nastrojen projekat u kome je Biafra ikada učestvovao, sa asortimanom opštih mesta već nam dobro poznatim iz njegove skoro četvorodecenijske karijere.
Trešerska New Feudalism u svojih manje-od-tri-minuta uspeva da spakuje podosta adrenalina, dok Biafra objašnjava kako kapitalizam devoluira, a prvi redovi dobijaju priliku da urlaju „NAFTA GATT-cha!!!“ u mikrofon, a Three Strikes, standardno i sumorno paranoična meditacija o zakonodavstvu koje kažnjava sirotinju a nagrađuje bogate zvuči dostojanstveno i moćno. Ipak, najveći ršum nastaje tokom izvođenja Dead Kennedys favorita poput Lets Lynch the Landlord, California Uber Alles (kojoj je tekst ponovo apdejtovan) i Holiday in Cambodia u kojoj publika spontano urla „Pol! Pot!“ pokazujući da joj ime kmerskog genocidnog diktatora sišlog sa javne scene pre tri decenije znači više nego ponovljena Biafrina zazivanja Miloševića i opaska da je ime benda Concrete Worms perfektan opis onoga što je bilo u Bushovoj i Miloševićevoj glavi tokom njihovih vladavina...
Bend je snažan i ubedljiv, ali ovo je ipak Biafrin šou. Ralph Spight koji je sa svojim Victims Family napravio neke od najpustolovnijih albuma kalifornijskog panka ovde svoj raskošni talenat zauzdava i kanališe kroz tek po koju dobro osmišljenu solažu – na primer na nestašnoj anti-potrošačkoj Strentgh Through Shopping. Braća Weiss su tvrda, stamena ritam sekcija dok je Kimo Ball dugokosi frik na drugoj gitari.
Biafra je u svemu tome kao neki omatoreli stric čije smo sve priče (i o nacionalizmu i o ratu i o jedinstvu svih ljudi, i o eksploataciji) već odavno čuli i apsolvirali ali ga puštamo da priča jer ga volimo i jer sigurno u publici ima i mladih kojima su potrebne njegove strastvene, iskrene priče o dobru i zlu. Ne može da škodi, rekao bi Lane Gutović, mada je istina i da Biafrina opširna objašnjenja pre pesama i konstantna pantomima tokom pesama kojima se sadržaj dalje pojašnjava posle određenog vremena postaju suvišne i smetaju muzici i tekstovima da zažive neopterećeni imperativom PORUKE. Rokenrol je, setimo se, poruka sam za sebe.
Ako ništa drugo, I won’t give up kojom se koncert završava, dajući Biafri priliku da svoj manifest spakuje u himnični heavy metal boogie je retka prilika da čujemo živu legendu kako govori u prvom licu kroz svoje stihove, pokazujući kako iza svega ne stoji samo kompleks idelogija i etičkih konstrukta već pre svega živi, oznojeni čovek. A to je uvek važno.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari