Po kratkom postupku

Teško je mnogo filozofirati o drugom albumu Nadimača (posle brda split izdanja u poslednje dve godine), najpre zato što je u pitanju ponovo jedan razoružavajuće jednostavan pristup muzici jasno opisan već u naslovu koji asocira na pogubljenja neopterećena komplikovanim ulascima u moral i pravo, a zatim i jer je agresija koja je u korenu ove muzike prirodan odgovor na frustraciju i bespomoćnost koji su izgleda postali deo dnevnog menija mnogim građanima Srbije.

Po kratkom postupku, uostalom, počinje montažom izjava srpskih političara, zatrovanom čorbom soundbiteova nabijenih lažima i optužbama protivnika da lažu („kao pas“, kaže bestelesni glas Mlađana Dinkića u jednom momentu) i kada iza njih pokuljaju narezane gitare, rafalni bubnjevi i refreni koje izvikuju ljudi dovedeni do ruba očaja, ne treba vam doktorat iz istorije umetnosti da shvatite zašto je ovaj album, kao i prvenac grupe, pored sve svoje retro zagledanosti zapravo užasno tačan izraz trenutnog stanja u ovdašnjem društvu.

I, da ne bude zabune, ovo stanje se jednako dobro obuhvata buntovnim himnama poput Hapsi sve ili Bekstvo od slobode, nihilističkim izjavama poput Samo kec (ili Lapot), infantilnim porno anegdotama poput Udri pseto ili karikiranim pustolovinama iz posleratne Srbije kao što su Smrtonosni ribolov ili Znakovi. U prvom redu, sve su ove pesme prebrze da bi iko mogao da ih analizira za vreme njihovog trajanja i koktel sumanutog gitarskog rada, militantnih bubnjeva i odvrištanog pevanja poruka je sam za sebe. U drugom redu, ništa što Nadimač može da kaže o Srbiji nije nešto što juče ili pre nedelju dana nismo već pročitali u novinama. Vreme kada su metalci fantazirali o ratovima i mačevima iz naručja udobnog socijalističkog raja odavno je prošlo i ovaj album je pre svega tek novo poglavlje hronike propasti društva koje kao da nikako ne stiže do samog dna. Je li on mestimično neukusan, naivan, prostački? Svakako. Baš onako kako nas sugrađani i kolege svakodnevno iznova dočekuju na ulici ili radnom mestu.

Nadimaču i dalje ne možemo pripisati originalnost ili ambiciju da inoviraju i u određenom smislu sve njihove pesme stapaju se u jedan jedini metakrik besa i frustracije. Možda album od tridesetpet minuta (uz dve pesme na engleskom i jednu... eh... obradu Kreatora) zapravo traje tridesetak minuta predugo u odnosu na jednostavnu poruku koju nosi. Ali ovo je i dalje ubedljiva, važna poruka koju neko treba da ponavlja jer čak i dok celo društvo kliza ka dnu, neki na to dno stižu ranije i ostaju tamo duže od nekih drugih. Nadimač su i dalje glas onih koji ne vide svetlo na kraju tunela, ne vide perspektivu ispred sebe, ne vide mogućnosti za napredovanje u karijeri, ne vide ništa više od narednog vikenda kada će se možda konačno naspavati. Takvih je u Srbiji, plašimo se sve više. Dojavite im da ovaj album postoji.