Debi album beogradskih trešera vraća nas u vreme kada su žene bile žene i nosile natapirane frizure i grejače za noge, a muškarci bili muškarci, nosili repove, brkove i duboke Puma patike
Thrash metal, žanr koji je spasao metal muziku 80-ih od davljenja u autoparodiji i kiču, već izvesno vreme pravi svoj kambek. Sa jedne strane, tu je legitimni talas neothrash bendova koji barem 10-ak godina modernizuju temelje ove muzike, koristeći tehnička i filozofska dostignuća poslednje dve decenije. Sa druge, tu je prisustvo mnogih heroja 80-ih koji danas snimaju iznenađujuće potentne ploče (videti pod, recimo Thanatos ili Hirax).
Nadimač su suviše mladi da bi se ikako mogli računati u povratnike, a njihova muzika je toliko patinirana da o nekakvom osavremenjivanju žanra nema ni pomisli. No, iako je njihov debi album u svakom zamislivom smislu „retro“, ovo je istovremeno i jedna od najzabavnijih ploča objavljenih u Srbiji prošle godine.
Državni neprijatelj broj kec svojim omotom (koji je imitacija klasičnih omota Eda Repke) i imenom već i pre slušanja podseća da je thrash metal muzika nastala u rovovima urbanih ratova niže srednje i radničke klase za nekakvu autohtonu kulturu koja bi spojila metalsku ljubav prema hiperboli i herojskoj fantaziji, sa izrazom frustracije izazvane socijalnom represijom i marginalizacijom.
Ovo možda zvuči suviše visokoparno za album koji je „samo“ procesija superbrzih ritmova, sitno sečenih gitarskih rifova i polurazumljivog urlanja, ali Nadimač svojom jednostavnošću većinu vremena ubada u sam centar. Thrash metal nije nikada bio žanr filozofske kontemplacije, atmosfere i lepote muziciranja, već žanr besa, brzine, trošenja, poetika straha koja je socijalno i ekonomsko beznađe kanalisala kroz primitivne bajke obeležene arhetipskim simbolima nestajanja, poraza i propasti.
Nadimač ovo provlači bez ikakvog odmaka ili nadgradnje, isporučujući neprekinutu rafalnu paljbu nadrkanih bubnjeva, grubog vokala (pevač je inače veštine istesao pevajući u brutalnom death metal bendu Daggerspawn) i gitarskih cirkulara. Ovo im oduzima poene za raznovrsnost i originalnost (dobar deo muzike na albumu je idejno omeđen i može se forenzičkom analizom trasirati natrag do uzora poput Dark Angel, DRI, Nuclear Assault itd.), ali im daje dah autentične urgentnosti i napetosti.
Brzina i žestina su ovde simptomi života suviše ugroženog da bi se vodio polako i odmereno i, pored nekoliko naklona lokalnom humoru, tekstovi na Državnom neprijatelju... su, zapravo dosta opori i podložni svakovrsnoj analizi.
Dakle, svaki poštovalac pravog thrash metala ovde će imati čemu da se poraduje, a istoričari scene konačno imaju odgovor na pitanje kuda je dalje otišao žanr, nakon temelja koje su postavili sastavi poput S.M.F.-a/Amnezije, Hellera ili Ludila (iz Tuzle). Svi ostali treba stihove iz pesme Metal je rat da odštampaju i drže na zidu pored ogledala kako bi ih se podsećali svakog jutra dok se briju:
„Stvarno si nas prerastao/prerastao si deo sebe/ako si metal napustio/nikada nije bio deo tebe“.
Pa vi vidite je li odrastanje bilo vredno truda.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari