King of the Beach

Tallasi su nas zapljusnuli iz San Dijega još 2008. godine, kada su izdali zvanični prvenac – Wavvves, za Fat Possum Records, nezavisnu izdavačku kuću koja je mahom bila orijentisana ka nepoznatim blues izvođačima iz Misisipija. Zbog finansijskih i drugih problema, Fat Possum se okreće mlađem i drugačijem zvuku (između ostalog, izdali su drugi, treći i četvrti album sastava The Black Keys).

Okosnicu benda čini jedan čovek, Nathan Williams. On je tu od samog početka, kada je sa tadašnjim bubnjarem, Ryanom Ulshem, u septembru 2008, u podrumu svoje kuće, napisao većinu pesama, snimio, producirao i izdao kasetu pod jednostavnim nazivom Wavves. Već u februaru 2009. izlazi reizdanje u okviru Fat Possuma i tako dobijamo Wavvves, odličnu lo-fi punk noise surf ploču, produciranu ponovo od strane Williamsa na takav način da bi im i Crystal Castles iz ranijih dana pozavideli na nivou noisea i neprepoznatljivosti vokala. Hype počinje, a Pitchfork ih ocenom 8.1 proglašava za “the next big indie thing”.

Nije dugo trebalo da se desi crash and burn: nakon par meseci i manje svirki nego što ima pesama na albumu, na Primavera festivalu u Barseloni, na koktelima od ekstazija i valijuma, Williams vređa publiku, prekida koncert i izaziva tuču sa sopstvenim bubnjarem koji nedugo potom i napušta bend. Loša reputacija baca u zasenak odličnu muziku i tekstove u kojima Nathan na jednostavan i iskren način opisuje svoje demone sa kojima mnogi mogu da se poistovete: dosada, usamljenost, bes, beznađe, droge...

Međutim, u pomoć priskaču muzičari i prijatelji iz drugih bendova, kao i Dennis Herring, producent (The Hives, Modest Mouse...), tako da Wavves ipak opstaje, pa početkom avgusta ove godine izlazi King of the Beach.

Na prvo, drugo i treće slušanje (koliko je potpisnica ovih redova izdržala), ovo je mediokritetsku pop surf ploču sa očiglednim uticajima Beach Boysa i Green Daya iz dana kada je svima osim njima bilo jasno da više nisu punk. Dvanaest pesama koje se slivaju u predugih 37 minuta, idealnih za tinejdžere iz Orange Countyja, kao i za sve trinaestogodišnje surfere i skejtere širom sveta. Muzika uz koju može da se cupka nogom u letnjim danima, a koja isto tako može biti zaboravljena ili zamenjena nekim od mnogobrojnih kalifornijskih bendova koji se bave istim zvukom.

Nathan Williams je opet potpisao skoro sve pesme, pri čemu se tematika u tekstovima nije promenila, a sam naziv albuma i ispeglana pop-surf produkcija ukazuju da je hteo ironičan otklon od talasa bendova poput Vampire Weekend i, recimo, The Drums. Međutim, momci u Beneton džemperima iz VW imaju u svojim pesmama više panka nego ceo King of the Beach, a The Drums su svoju inspiraciju plažama i surfom izneli mnogo inteligentnije.

Na albumu se ipak ističu dve pesme - Idiot, koja započinje neurotičnim Pink Floyd Dark side of the moon smehom, a nastavlja se najžešćim pankom koji je sebi ova ploča mogla da priušti (I would say I’m sorry, but it wouldn’t mean shit); Take on the world ima potencijala (Well I hate my writting, it’s all the same,/and I hate myself man, but who’s to blame?) ali on je ugušen muzički do savršenstva dovedenim optimizmom koji je u potpunoj suprotnosti sa tekstom pesme.

Biće zanimljivo kuda će put navesti Wavves na sledećem albumu. Hoće li ih sve veći hype odvesti u muzičke ponore iz kojih neće moći da se izvuku, ili će se Nathaniel prizvati pameti i snimiti svoj Nevermind koji je najavio pred ovu ploču, onako kako i treba da zvuči - hrabro, glasno, na ivici slušljivosti i sa odličnim tekstovima koji će postati himne nekim novim klincima.