(Nonesuch)
Ovo je omot novog albuma grupe The Black Keys, koji se u stvari zove kako god vi hoćete. Stavite ga na gramofon, pustite ga glasno, i krenite sa čitanjem
The Black Keys su najbolji novi bend koji se pojavio u rock muzici posle The White Stripesa i ispostavlja se da su svesni svojih odgovornosti. Brothers je njihov najzreliji istup još od vremena Rubber Factory (2005), i kao takav sasvim siguran kandidat za najbolje izdanje ove godine.
Ime The Black Keys potiče od njihovog druga, koji je u toku šizofreničnih epizoda znao da sve one koji mu se ne dopadaju naziva The Black Keys. Svesno obeleženi imenom kao rođeni otpadnici i bend čije mesto na ovom svetu jeste da stvarno snima u podrumu u nečemu što se zove Akron, Ohio (rodno mesto Devo, Chrissie Hynde i njih samih), jedina dva člana grupe - Dan Auerbach i Patrick Carney – otkrili su jednu rudimentarnu gitarsku muziku koja bi se jedino mogla opisati kao spoj bluesa i hard rocka, u isto vreme kad i pomenuti muško-ženski duo The White Stripes.
Povratak na blues u njihovom slučaju povratak je na ono što je rock ’n’ roll nekada mogao biti, u potrazi za njegovom budućnošću. Ova mesijanska uloga koju su The Black Keys osvojili za sebe, samo ih je oslobodila svih stereotipa o rock muzici i robovanja njenoj mitologiji. Band se vratio na prapočetak da bi sve izmislio ponovo, i tamo otkrio da je rock ’n’ roll prvo bio stav i pogled na svet, a tek posle muzika.
Prvi albumi, The Big Come Up i posebno Thickfreakness, novi su klasici koji su zacementirali njihovu retro-predvodničku ulogu (njih ćete naravno preslušati pod stavkom „najobaveznija lektira“), ali je dosta vremena prošlo pre nego što postali dovoljno slobodni da potpišu remek delo ranga Brothers. Ono što je posle ove ploče sigurno sa The Black Keys, jeste da suvereno vladaju ne samo instrumentima, nego i umećem rock iskaza. Većina bendova misli da je sasvim dovoljno svirati kao što neko to tamo radi. Drugi su opet uvereni da je sasvim dovoljni izgledati kao što to neko tamo izgleda. Sve te nazovi bendove treba zatvoriti u sobu i baciti ključ u duboku vodu. Ne svirajte ako nemate šta da kažete.
Kao što je njihova ploča starinska po zvuku, ali moderna po sadržaju, tako će i ova recenzija ovog časa postati starinska po formi, predstavljajući vam pesmu po pesmu ove nesvakidašnje ploče, u stilu tradicionalne rock kritike tipa „preslušali smo za vas“.
***
Everlasting Light je primeren ritualni početak sa T-Rexovskim prizvukom u pevanju i malo glam vokalnih ukrasa i još jedan lep rockerski trenutak ove grupe, koji odmah definiše čežnje koje vladaju ovom pločom.
Next Girl se odmah nameće ka rock istup par excellance, dok gitare već preteće zavijaju na nepogrešiv The Black Keys način. Na večnoj ex girl/next girl osi kretanja se nalazi nešto životne mudrosti i ova mala himna koja potvrđuje ono što smo nagovestili - da ovi momci ne sviraju rock ’n’ roll, već govore rock ’n’ rollom.
Tighten Up je ključan razlog za upotrebu izraza tipa remek delo, uz apsolutnu monster melodiju, sa Danger Mouseom kao gostujućim producentom, te prvi hit uz zviždanje posle dugog vremena. Tema albuma je jedna jedina – ljubav i samo ljubav – na onaj arhetipski topao i neposredan način na koji je to samo rock ’n’ roll uspevao, pomažući mladima da nađu svoju dušu.
Howlin For You i She’s Long Gone su raspevane mid-tempo rokačine, na temu ljubavi koja preti da se pretvori u svoje naličje, a mi se nadamo da neće. „Pokloni se i počni“ šou The Black Keysa tek je uzeo zamah i oni počinju da zvuče kao da su otkrili neverovatan plesni potencijal svoje muzike, bez obzira na gitarsku himničnost koja ih je proslavila – ovde se bend ponašao kao brilijantna, do grandioznosti uvećana ritam sekcija, čije pulsiranje diktira rad srcu.
Black Mud izlazi iz zvučlnika kao ZZ Top okrenuti naglavce, jedini instrumental na ploči, pršteći kao raniji The Black Keys albumi, neka vrsta intermeca pred čuda koja slede.
The Only One je apsolutno fantastičan momenat i jedna od najvećih pesama koje su ikad napisali, sanjiva ljubavna tema kakvu odavno nismo čuli - odjednom klavijature dodaju egzotičan ton i kao da prizivaju neka daleke školske ekskurzije na kojima je svašta moguće (da li je neko sumnjao da je ljubav opet tema?), a bend se odaje nežnostima koje vode u nove oblasti čulnih iskustava. Retko kad se reči i melodija tako lako i lepo sliju, osim kod nekoga ko je nepatvoreni majstor.
To Afraid To Love You nastavlja gde smo stali, klavijature su sad već standardni deo The Black Keys pesme, a baladasta stvar podseća iz daljine na meke hip hop komade. Voljenje igra glavnu ulogu u još jednom čarobnom rockerskom istupu sa priznavanjem svojih slabosti i svih nesavršenosti - raskošan tihi vrh ekstaze na Brothers.
Ten Cent Pistol je neslućeni vrhunac albuma, prelepa setna tema kao iz filma o rock ’n’ rollu, sa grooveom u kome bluesične gitare poigravaju i drhture sve dok i sami ne zapevate uz njih. Najčistija klasika, sa sve tihim bubnjanjem koje blago swinguje u pozadini još jedne pesme sa poprišta ljubavi. Ma koliko neverovatno to zvučalo, na Brothers su blues skoro sasvim zamenile balade, po kojima ćemo od sad pamtiti The Black Keys.
Sinister Kid neodoljivo produžava sa njihovim trademark sporim tribalnim ritmom na koji se može plesati ali i šaputati, kao i u prethodnoj pesmi, i najbliža je hitu a la Dead Weather, sa pratećim glasom koji uostalom na taj zvuk podseća.
The Go Getter je ili ime igrice ili se čuje kao go get her, sve zavisi kako slušate, i još jedan je savršen rock ’n’ roll skor, koji čini neku vrstu misterioznim tribalnim ritmom stvorene muzičke celine sa prethodnom pesmom, na ploči na kojoj pesme inače putuju u parovima. Posle ove dve pesme smo već zaljubljeni u nove The Black Keys i njihovu moć da prevaziđu sve granice.
Dve sledeće stvari možda nisu toliko važne za album, ali takođe predstavljaju pomenute stvarne rockerske iskaze bez kojih on ne bi imao smisla, a ova grupa ne bi bila velika – I’m Not The One je dirljivo sonično opravdanje pred nekim ko je ostavljen, a Unknown Brother ponekad zvuči kao klasičan rock iz škole recimo Faces, ali sa urgencijom modernih vremena, još jedno blještavo parčence buduće rock istorije.
Never Gonna Give You Up iz repertoara Isaaca Hayesa, svojim lomnim savršenstvom još jednom s lakoćom potvrđuje da je ova ploča - ploča na kojoj su balade postale glavno oružje The Black Keys, na svoj slatko-bolan način dajući albumu dimenziju večnog ljubavnog iskupljenja. Jedna od najlepših obrada ovog mračnog leta.
These Days zaokružuju ovaj album nepredvidljivo, mesečarskom baladom, kako i priliči velikom umetničkom istupu, čistim soul komadom u na ulici izlizanim rock farmerkama. Soul činioci ovde pružaju ruku ka spasenju, koje je tako potrebno svakom.
***
Možete se smejati na putu ka izlasku iz ovog prikaza koliko hoćete, ali muzički ovo je na nivou jedne Nirvane ili ... (upišite šta želite). A vi ste mi svedoci da se posle Nirvane malo šta desilo u rock muzici.
The Black Keys na Popboksu:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
због чега... (gost)
| 29.05.2010. 11.23.22
кад неко не зна како да напише рецензију он описује сваку песму по реду?
-
praznegodine@gmail.com (gost)
| 29.05.2010. 11.41.58
Odlican album Ambrozicu!
Ali sta ce ti ovaj Nirvana ispad nije mi jasno...
-
Condo Fucks (gost)
| 29.05.2010. 11.43.29
''A vi ste mi svedoci da se posle Nirvane malo šta desilo u rock muzici.'' - Primetio bih da je to zato što je grandž bio i ostao ćorsokak rokenrola.
-
oukej (gost)
| 29.05.2010. 11.46.40
ovo je jedan dobar pastis. dobar, ali pastis. kapiram sentimentalne argumente i sve. ali preteraste sa hajpom.
-
interesantno... (gost)
| 29.05.2010. 13.06.33
...je porediti black keys sa novim bendom jacka white-a.
ne mogu da se otmem utisku da keysi nekako temeljnije i blize srcu zvuce od white-ovih projekata.
no ni jack nije los. on je paun, izvitopereni paun. ova dvojca keysa su momci koji rade u lokalnoj trafici. to je razlika.
-
fipke (gost)
| 29.05.2010. 13.35.45
odlicno ga kokaju. dobar album. true su.
-
plastikmen (gost)
| 29.05.2010. 14.25.42
muska muzika, emo textovi. zasto?
-
@због чега... (gost)
| 29.05.2010. 14.37.58
matori, preskocio si prvi deo teksta, kao i poslednju recenicu prvog dela teksta u kom se objasnjava u cemu je fora sa pominjanjem svake pesme. dakle, vrti se i prociaj jos jednom. i potpisi se, kad si toliko zajeban:)
-
jj (gost)
| 29.05.2010. 15.26.26
Odlican album al me interesuje kako ce ga svirati uzivo, skoro svaka pesma ima po dve gitare, bas , klavijature...
-
jj (gost)
| 29.05.2010. 15.27.30
prateci bend, da da.
-
Biljana (gost)
| 29.05.2010. 16.45.39
Istinsko remek delo. Klasik. Tacka.
-
kozmic blues (gost)
| 29.05.2010. 16.56.30
fantasticna ploca, album godine bez premca...
moji favoriti su: howlin' for you, the only one i ten cent pistol
-
jelena (gost)
| 29.05.2010. 17.50.57
Najaci rock/blues bend u zadnjih 15 godina. Odlicna recenzija a ja odoh 28.6. u Amsterdam na njihov koncert. ..
-
scelkuncik (gost)
| 29.05.2010. 23.39.26
ja ne mogu da verujem da se neko lozi na ovo. ali, sa druge strane, ne mogu da verujem ni sta je pobedilo na evroviziji. sad kapiram zaklete pankere koji postaju turbofolkeri u susretu sa indie hajpom. odoh da se dekontaminiram molitvom marije serifovic od bljutavo konfekcijskih ''rifova godine/decenije'' blek kiza.
-
turquoise-magenta key (gost)
| 30.05.2010. 08.55.29
Precenjeno, preproducirano, a ono najvažnije, ostavljaju me ravnodušnom. Blues ne ostavlja ravndoušnim. Dobra mi jedino Too Afraid, a ni u to nisam sigurna.
-
dd (gost)
| 30.05.2010. 11.44.32
predobar album, od prve do poslednje stvari. carevi
-
Tru lav kest aut ol ivl (gost)
| 30.05.2010. 14.46.46
@turquoise-magenta key:
Bravo! Po obicaju hladnokrvni zenski osecaj odnosi pobedu nad pobesnelim indie testosteronima koji bi da se pretvaraju da ''osecaju bluz''.
-
fipke (gost)
| 30.05.2010. 17.46.22
@jj
e to sam se i ja pitao. licno, ja vise volim kada svega ovako ima bolje nego prethodni albumi, ali me cudi kako to da su skoro svi recenzenti u celom tom hajpu zaboravili i prevideli izvodjacku preproduciranost koja ipak vazi za nesto uncool i znake "prodavanja"...
-
Pirat (gost)
| 31.05.2010. 10.32.09
Band of skulls su bolji!
-
nevermind (gost)
| 01.06.2010. 16.46.33
Potisujem svaku recenicu, osim onog poredjenja sa Nirvanom. Ipak malo pretenciozno, jer da si pustio da se utisci malo slegnu, izostavio bi zadnji pasus.
-
mim (gost)
| 01.06.2010. 23.36.07
Hahaha, smejemo se.
ps. Slazem se samo sa poslednjom recenicom teksta.
ps. Nije hejt.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.