(V2)
Futuristička fuzija sa beskonačnom prošlošću: Blakroc su konceptualni supersession na kome The Black Keys susreću hip hop zvezde, dokazujući da blues i hip hop nisu nikad bili daleko
Neosporno je da su The White Stripes i The Black Keys uneli revoluciju u savremenom odnosu rocka prema blues nasleđu, kroz novu potragu za njegovom mističnom suštinom.
Međutim, postoji na ploči Blakroc momenat jednog naprosto nestvarnog izazova hip hop zajednici kakav nije baš često upućivan iz belačkih krugova – blues je najčistija originalna crnačka popularno-muzička forma, i kao takva, mada je često sviraju belci, ostaje neosporno jedan od temelja afroameričke kulture, ne samo pop. Da li išta o tome znaju rapperi, da li se i kako oni uklapaju kad im neko svira blues, a posebno ako ga beli bend svira, bilo je pitanje mnogo dubljeg značenja nego što izgleda kad sklopimo obične činjenice oko ovog albuma.
A one su jednostavne – pošto su prethodnim albumom Attack and Release, pokušali da naprave svoj zaokret ka savremenom hard-rockerskom zvuku, The Black Keys su privukli pažnju Damon Dasha, jednog od hip hop mogula, inače ljubitelja neobičnih zahvata, kombinacija i propagatora saradnje među muzičarima. Iz druženja je nastala ideja da se blues bend poveže sa kreativnim rapperima spremnim za ovu vrstu smelih koraka, i mada je bilo takvih pokušaja i ranije, ključni pomak je bila činjenica da je ceo projekat u liku Damona imao svog umetničkog direktora ili reditelja.
Ovo je veoma važno naglasiti, jer – suprotno onome što mnogi misle – nikad nije sve u energiji niti idejama, nego u ekonomisanju energijom ili idejama, odnosno kanalisanju ega i raspoređivanju snaga.
Blacrok je tako sa jedne strane uspeli novi korak u novom hard-rockerskom životu za The Black Keys, a sa druge pozitivan odgovor na neobično pitanje da li se bluesom može svirati hip hop. Doprinos ove ploče koji će biti upamćen jeste visok stepen organskog povezivanja žanrova, kakav nije viđen od kad je Rick Rubin orkestrirao Aerosmith i Run DMC. Po sličnom receptu, Damon Dash je stvari i ovde postavio – i dok blues daje muskulaturu, hip hop daje poeziju, što je blisko suštini oba žanra, pa je jasno da je za uspeh ovakvih fuzija pre svega neophodno razumevanje smisla žanrova koje ukrštate (zamislite samo obrnut slučaj: otegnute blues priče preko ritam mašine – mislim, zanimljivo bi bilo... do isteka prvog minuta).
Ploča počinje senzacionalno dobro: sa Dirty Ol Bastardom i Ludacrisom u sočnoj Coochie, nastavlja se uz gigantsko prisustvo spritualnog lidera savremene američke hip hop scene Mos Defom, koji na In The Vista i dalje prati duhove koje samo on vidi, dok Hard Times sa NOE daje kratku ali efektnu definiciju zvuka albuma kao koncetrata urgencije hard rocka, agresije hip hopa i sete bluesa.
Kad potom genijalni RZA i Pharoah Monch uzmu stvar u svoje ruke na Dollaz and Sense, vreme je za ozbiljne programske poruke, kroz koje lagano provejava poneko bluesersko solo traganje za visokim gitarskim notama, i u ovom čudnom spoju polako počinju da sijaju najbolji momenti ove saradnje nastale na pamučnim poljima Njujorka. Hvala svima na otkriću da se neočekivano dobro ukrštaju ova dva zvuka - apokaliptični hip hop koji svojim hiperrealističnim grandioznim zvukom diže pesmu put oblaka, dok je blueserski utemeljava u sporom ritmičkom koraku, masivne težine nekakvog Godzile sa juga koji korača među soliterima.
Vreme ja za dame i Nicole Wrey u Why Cant I Forget Him svojim preslatkim glasom dodaje notu soul nežnosti tamo gde treba, ne zaboravljajući da ulije kroz tekst perspektivu ženske usamljenosti u velikom gradu bez prijateljskog lica u njemu. Dobra orkestracija albuma se pokazuje i u pravovremenom uplivu ovih opuštenijih nota, ali se već za usporenu Stay Off The Fuckin Flowers, sa inače cenjenim Raekwonom, pesma pomalo zaboravlja negde na sredini.
Ain't Nothing Like You je trijumf ploče, hit veličine onoga blues momenta kog je Moby semplovao/kopirao – blues neosetno uklopljen u modernu muziku kao jedan njen sloj - dakle pravi veliki blues hit, ni manje ni više, i najbolja pesma na albumu, koju Jim Jones tumači sa uverljivom suzdržanošću pritajenog serijskog ubice. Ovde je koncept sjedinjavanja starinskog sa savremenim kroz prizmu modernističke produkcije dao nešto za pamćenje i mada nije lako objasniti šta je to, visceralna čežnja koja probija iz nje na nivou je najboljih crnačkih poetskih rockerizama.
No sledeće pesme polako gube narativnu orijentaciju i ključ, i tu ni RZA ni Q Tip na žalost ne mogu ništa, mada furiozan zvuk ostaje isti do kraja što donosi aplauz za beskompromisnost. Ovde projekat polako počinje da miriše baš na to – na projekat – i predvidljive slabosti session supergrupe ipak izlaze na videlo – previše ideja premalo njihovog kanalisanja. Srećom, What You Do To Me ima onaj poželjni zavodljivi fazon balade žedne svega i daje još emotivne ozbiljnosti albumu kroz igru glasova Jima Jonesa, Nicole i Bila Danzea, svi praćeni upečatljivom temom na klavijaturama.
Kad dođe vreme za odjavu u Done Did It sa NOE i Nicole kao muško/ženskim principom u burnoj akciji, to je ipak prava primerena odjavna špica albuma sa sve pominjanjem imena stvaralaca – naravno da tako i treba, namechecking je ključan deo ove poezije
Blues je bio protest nepostojeće manjine sa polja van grada, koliko je hip hop bio protest nepostojeće manjine iz onih ulica koje nemaju imena. Preko mora i planina, ovde su konačno našli svoj zajednički groove. Više nego što je veliki ujedinitelj Africa Baambaata ikad mogao da sanja.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
.. (gost)
| 23.01.2010. 11.23.39
u momentima kad mos def bane na zuraju jos i lici na nesto. inace je rsmo.
-
crni rok O (gost)
| 23.01.2010. 12.51.18
saradnja kakva se mogla samo pozeleti.rezultat..vrlo dobar 4..zaista dobar review!
-
komsa (gost)
| 23.01.2010. 15.06.59
e ovo je bas lepo napisano. svaka cast.
-
tozzinjo (gost)
| 24.01.2010. 02.53.17
jedan od najboljih albuma koji su mi u proteklih par mjeseci prosli kroz zvucnike..i jedan od rijetkih koji se u plejlisti zadrzao dugo..in fact, jos uvijek je...
samo jedna mala ispravka: nije "Pharoah Sense" nego "Pharoah Monch"
-
Ghostface Z-la (gost)
| 24.01.2010. 12.26.54
Pharoah Sense i Dirty Ol Bastard. Vazno da je neko ko poznaje scenu pisao recenziju.
Album je predosadan, svaki reper je dao throw-away strofe i beatovi su isto prilicno ne zanimljivi.
sto se tice blues-a u repu, uvek je bolje semplovati dobre stare bluzere neko pustiti ove prilicno instrumentalno nesposobne belce da ga sviraju, koliko god skupe studijske opreme da imaju.
-
Franjo (gost)
| 24.01.2010. 22.40.38
Nema ovde "organskog spajanja",da li da kažem na žalost.Ima li žanra u popularnoj muzici koji nije spajan sa hip-hopom i mogu li se na prste jedne ruke nabrojati uspešni albumi?The Black Keys su pametni momci koji znaju da je danas žanrovska podeljenost sve pa su došli na ideju... i nisu prvi koji su se toga setili.Kada bi se organski mogli spojiti blues i hip-hop,onda bi to izašlo iz jedne kuhinje tj iz jednog benda a ne ovako.Ne tvrdim da je nemoguće,samo hoću da kažem kako je za mene ovo samo kalemljenje.I još nešto.Walk this way nije organsko spajanje zbog R.Rubina,to je od početka do kraja pesma Aerosmitha,koju je on samo podebljao,naglašavajući organski spoj.
-
zasto volim komentare na popboksu (gost)
| 25.01.2010. 09.17.33
"ove prilicno instrumentalno nesposobne belce da ga sviraju"... sjajno
-
i ja volim komentare na popboksu (gost)
| 25.01.2010. 10.55.12
"i beatovi su isto prilicno ne zanimljivi"
ko zna zna
-
elpaso (gost)
| 25.01.2010. 11.02.16
dobar album... dobra recenzija...
a napisati komentara poput ovog o "prilicno instrumentalno nesposobne belce da ga sviraju"...znaci da je jednostavno nema pojma o cemu se prica... Ako iko svira na danasnjoj rock sceni i to " bez skupe studijske opreme" onda su to Black K.., ne da sviraju nego razvaljuju..
-
db (gost)
| 13.02.2010. 02.30.17
album je genijalan i zasluzuje mnogo vise od 7 imo...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.