Attack & Release

Dani slave stečene albumima objavljenim pod etiketom Fat Possum su prošli i očigledno je da su Crne dirke odlučile da preuzmu tron dvojaca bez basa od White Stripesa, što odavno zaslužuju.

Ipak, ova dva izuzetna muzičara nisu ni ranije bežali od eksperimenta, a jasno je da bend koji svoju muziku pozajmljuje reklami sa Anom Ivanović ima i razrađen poslovni plan, i u tome nema ništa loše. Jednostavna istina je da 2008. trendove na muzičkom tržištu diktira krupni kapital, pa je jedina ozbiljna mogućnost provokacije svedena na što bolji plasman sopstvenog kvaliteta, a u slučaju Black Keysa njega još ima dovoljno da bi Attack & Release ušao na listu ostvarenja po kojima će se pamtiti ova godina.

To se pre svega odnosi na i dalje briljantan gitarski rukopis u kojem se oseća autentični bluz nerv, ali i analitički pristup Dana Auerbacha stilu predratnih majstora, što se delimično može pripisati genima – prvo rođačkom vezom sa Robertom Quineom, ne tako poznatim ali važnim gitaristom USA roka (majstorstvo ustupao imenima kakva su Richard Hell & the Voidoids, Lou Reed, Brian Eno, John Zorn, Marianne Faithfull, Lloyd Cole, Tom Waits, Matthew Sweet), a drugo, pripadnost familiji iz koje je potekao značajan američki filozof i logičar V. Quine.

Krv dakle nije voda, a nje i te kako ima u ovih 11 pesama, bez obzira na to da li su one namenjene neostvarenoj saradnji sa Ikeom Turnerom ili ne, kako to neodređena kampanja koja prati ovaj album sugeriše.

All You Ever Wanted otvara ploču mekim, country ugođajem; I Got Mine i singl Strange Times se već kreću u prepoznatljivim, bučnim i znalački izražajnim okvirima. Psychotic Girl preusmerava kurs albuma prema psihodeliji, da bi na Lies Attack & Release dostigao prvi emotivni klimaks. Bez obzira na soničnu promenu benda, kada preko silovitih udaraca bubnja, teških naslaga klavijatura i gitarskih deonica koje dolaze iz stomaka napaćeni glas zapeva “…I Wanna Die Without Pain…”, jasno je zbog čega su Black Keys omiljeni bend Roberta Planta.

Za razliku od bezbrojnih LedZep klonova, ova dva momka s lakoćom postižu zeppelinovsku grandioznost, ali ne zbog kopiranja stila božanstava roka, već zbog okrenutosti istim uzorima i korenima s dubokim i proživljenim razumevanjem.

S te strane, Black Keys su i dalje velemajstori bluz roka utemeljenog u tradiciju, ali ne prkosno – na rudimentarni način jednog C.W. Stonekinga – već sa istančanim modernim senzibilitetom, kao i povremeno zanimljivom ornamentikom, poput teme na flauti u Same Old Thing.

Strange Times

U nedostatku nekog objektivnijeg obrazlaganja blage inferiornosti ovog naspram prethodnih radova BK, možda bi sledeća, sasvim subjektivna opservacija bila ilustrativnija: muzika iz perioda 2002 – 2006. je, bez obzira na jeftinu i na brzinu urađenu produkciju, gorepotpisanog momentalno inspirisala da se lati gitare i zasvira bluz. Ta primalna energija, istovremeno i iskonska i ona koja čini da se ko zna koja generacija pop konzumenata primi na bluz, na Attack & Release mesto ustupa pasivnom slušalačkom zadovoljstvu.

No dobro, promena je dobrodošla, a kako kažu reči iz refrena pesme koja zatvara ovu zbirku: “To mi ništa ne znači…Stvari više nisu kakve su bile”. Uz melanholični štimung ove balade koju je stvorio Robert Carney, a koja deluje kao omaž prvim albumima Eaglesa ili Roda Stewarta, ne preostaje ništa drugo do da se vratimo na početak i poslušamo sve što smo uvek hteli.

Audio:

• Strange Times
• Lies