U kućnom studiju je najbolje

AB Ancienne Belgique, Brussels (22.5.2009)

Ako bi postojao samo jedan koncert na koji bi mi ove godine bilo dozvoljeno da odem, odabrao bih upravo ovaj! Naravno, ne po svaku cenu u Briselu, ali sticajem okolnosti to je bilo najbliže, što bi značilo tri sata vožnje automobilom, a zatim dva i po sata leta, što nije ni približno razdaljini na koju bih iz tog razloga bio spremam da izližem cipele.

Pre samog polaska svečano sam objavio da me čeka vikend natopljen rhythm’n’boozeom, a da nisam ni znao da će mi hotelski prozor gledati na lokalni pub pod nazivom Blues’n’Booze. Neko od gore je očigledno dobro povlačio konce. Naredno iznenađenje usledilo je konstatacijom da tzv. guest-listu čini samo stavka “Garwood+2”,  što je nedvosmisleno značilo– neograničeno vreme za intervju u backstageu posle koncerta.

The Fast Five je zapravo grupa teksaških Meksinanaca, takođe poznatih pod imenom Hacienda, pojačanih perkusionistom i povremenim drugim bubnjarem Patrickom Hallahanom iz grupe My Morning Jacket, sa svojom Bob”The Bear” Hite pojavom, čije trešenje marakasa često postaje fokus scene. Sa sjajnim prošlogodišnjim debijem koji je producirao upravo Dan Auerbach, potajno sam se nadao da bi koncert mogli da otvore sopstvenim repertoarom, što se nažalost nije dogodilo. Kako god, još jedno iznenađenje je svojim izlaskom na scenu priredio čovek po imenu Pete Molinari, sa sve ‘50s-johnnycashovskom harizmom, čijih pola sata dylanovsko-everliesovskog kantri folka je do te mere zabavilo prisutnih oko 1000 ljudi da je malo falilo da prisustvujemo neuobičajenom bisu predgrupe.

Ne bi li granicu između dva nastupa učinio što finijom, Dan je počeo manje-više sam sa Trouble Weighs A Ton, svojim viđenjem Big Pink perioda grupe The Band, praćenom razarajućim fuzz rifom koji je udario pravo u stomak sve prisutne. Sa maramama preko (4/6 meksičkih) lica, scena je više podsećala na napad grupe pistoljerosa nego na rock koncert. Što se “oružja” tiče, posle više od 40 godina Wayne Carson Thompson napokon može da se opusti pošto je njegova I Want Some More napokon u sigurnim rukama.

Marama posle toga više nije bilo, ali napadi nisu prestajali ni tokom narednih sat i više vremena, dok god ceo Keep It Hid nije predstavljen u obliku u kojem bi svako trebalo da ga čuje – glasno i udarački! Tokom svirke postaje jasno zašto bi nekim bendovima trebao dodatni bubnjar, kao i zašto će se The Fast Five na drugom albumu pojaviti umesto neobavezne postave sa prvog. Osim pomenute zvanične obrade, set-lista je popunjena sa još tri pesme, i to Inside-Looking Out Animalsa, koja ujedno čini i jedan od vrhunaca nastupa tokom kojeg imate utisak da bi krov lako mogao da padne na vas, zatim Howlin’ Wolfova Hidden Charms, koja nije preveliko iznenađenje ako se uzmu u obzir Danova interesovanja.

Svakako je iznenađenje Oh Carol, I’m So Sad grupe Rockin Horse, power-pop pionira sa početka 70-ih, koja dokazuje koliko se solo pristup zapravo razlikuje od onog sa The Black Keys. Pre nego što je bend rekao svoju poslednju reč, očigledan izbor za Danov intimni oproštaj, u maniru lutajućeg folkera, bila je pesma I’m Going Home, koja zatvara album.

Ali pre nego što je otišao kući sreli smo se u backstageu. U kaubojskim čizmama, iznošenim farmerkama i suvoj kariranoj košulji, izgleda iznenađujuće sveže posle sat i po prolivanja znoja. Takođe, uživo, sa kratkom kosom i sveže obrijan, mnogo manje podseća na bradatog hobo bluzera kojeg biste možda očekivali, otkrivajući stvarnog 29-godišnjaka, starog u duši, što zapravo jeste.

Meni pesme sa Keep It Hid zvuče bolje u pratnji The Fast Five nego studijski snimci. Misliš li da postoji nešto posebno između vas  i da li će momci biti na tvojoj sledećoj ploči?

Oni su The Fast Five, oni su moj bend i za to postoji dobar razlog. Tokom ove godine ćemo snimiti novu ploču. Pokušaćemo to da uradimo uživo u mom kućnom studiju u Akronu. Prethodni album sam snimao uglavnom sam, sa nekim prijateljima i mojim stricem, tako da je bilo dosta nasnimavanja, i naravno, nije bilo uživo. Postavka će biti sa minimalnim ozvučavanjem, samo sa tri ili četiri mikrofona na bubnjevima i još po jednim na svakom instrumentu, što je manje-više isto kao što radimo na bini.

Jedina pesma koja nije na ploči, a koja je jedan od mojih favorita je beefheartvski sirova Money And Trouble. Da li je ona možda u planu za sledeću ploču? 

Da, biće na sledećoj solo ploči, tako da ćemo je snimiti čim uđemo u studio. Zapravo, već sam je jednom snimio. David Hidalgo iz Los Lobosa je svirao gitaru na snimku, a hteo sam da snimi i harmoniku, ali se to iz nekog razloga na kraju nije desilo.

Molime te, nemoj harmoniku na ovu! Nedavno sam slušao novog Dylana i harmonike ima u svakoj pesmi!

Ne razumem zašto bi neko stavio harmoniku u svaku pesmu, ali ja sam je hteo samo na ovoj...

... ali ova baš ne zvuči kao da joj treba harmonika, molim te, nemoj! 

HAHAHAHA!

…Da se vratimo na ploču. Psihodelične bluz pesme kao što su I Want Some More, Heartbroken, In Disrepair, The Prowl i naslovna će svakako zadovoljiti The Black Keys puritance... mada mi se po tvom pogledu čini da to i nema previše smisla? 

Svaka pesma koju napišem mogla bi biti pesma The Black Keysa, ali recimo što se tiče I Want Some More, Patrick nikada ne bi svirao ritam sličan tome. To je pesma klasične Brill Building strukture, sa srednjim delom. Pesme The Black Keysa nikada nemaju srednji deo, tako da je to novo.

U mojoj recenziji od pre par meseci rekao sam da Mean Monsoon i When I Left The Room zvuče kao Amy Winehouse sa m***ma (Dan se grohotom smeje!)... a pretpostavljam da se u stvari radi samo o istim prastarim bluz i džez uticajima... Ili ne? 

Evo šta je uticalo na te dve pesme: When I Left The Room je definitivno pod uticajem Tava Falca. On zvuči tako otkačeno, potpuno drugačije od bilo koga. Način na koji on to radi je van bilo čega, kao neki “ručni rad”. U svakom slučaju, na nju je uticala ta psihodelična tutnjava, ili kako god to zvali. Što se tiče pesme Mean Monsoon, to je Arsenio Rodriguez, kubanski muzičar. Moj stric je svojevremeno bio na Kubi i redovno mi je slao kasete Arsenija Rodrigueza, koji svira četvorožičani intrument koji se zove tres, isti koji je koristio Lightning Hopkins, i koji je Marc Ribot koristio na jednom albumu, i koji tako dobro zvuči. Tokom snimanja sam pozvao strica u studio i rekao mu da hoću da ova pesma zvuči približno kasetama koje mi je slao, posle čega mi je predložio taj ritam (počinje da lupa po butinama).

Da li ti je neko već rekao da When The Night Comes zvuči kao pesma Van Morrisona?

Da, čuo sam to dosta puta, mada nisam previše slušao Van Morrisona niti nešto slično. Sviđa mi se TB Sheets, ali ovo ne zvuči tako, pa pretpostavljam da je samo reč o istim uticajima.

Idemo dalje, Street Walkin je kao Bo Diddley ritam sa The Stooges rifovima?

Da, naravno. Rif je došao sam po sebi dok smo svirali u studiju, neko je dohvatio marakas i sve se poklopilo. Stvar je u jednostavnosti. Što se tiče toga što me mnogo porede sa nekim ljudima, iskreno mislim da su u pitanju samo isti uticaji, verovatno smo slušali istu muziku.

Kad smo kod toga, Whispered Words (Pretty Lies) i Real Desire zvuče kao klasične Stax soul balade, koje ne bi zvučale neobično na nekim od albuma Otisa Reddinga, ako mene pitaš.

Dok sam snimao ovu ploču, dosta sam slušao Eddiea Hintona, tako da se sigurno čuje njegov uticaj.  Whispered Words (Pretty Lies) je napisao moj otac, a on pesme piše na klasičan način, tako da to potiče odatle. Toliko je različitih stvari uticalo na mene dok sam odrastao da mi je bilo teško da odaberem samo jednu.

Što se tiče izbora obrada koje svirate uživo, neverovatna je koincidencija da je Inside-Looking Out takođe jedna od mojih omiljenih pesama uopšte, dok Jimmyja Campbella smatram jednim od neopevanih heroja kako 60-ih tako i 70-ih. Kako si se odlučio za njih?

Patrick iz izdavačke kuće Alive nam je dao CD Rockin’ Horsea dok smo bili na zajedničkoj turneji sa Buffalo Killers i tada sam ih prvi put čuo. Buffalo Killers takođe sviraju obradu Don’t You Ever Think I Cry. Njegove pesme su neverovatne i tako dobro napisane. Šteta je što je otpisan samo zato što zvuči kao Beatlesi pošto su pesme tako dobre. Upravo nam se javio neko u vezi tribute albuma posvećenog Jimmyju Campbellu, gde bismo voleli da učestvujemo. To bi bilo sjajno!

Osim produkcije bendova kao što su Hacienda, Buffalo Killers ili Radio Moscow, sada imaš i sopstvenu izdavačku kuću Polymer Sounds. Kako je do toga došlo i ima li nekih novih izdanja u planu?

Sve je počelo objavljivanjem debi albuma Jessica Lea Mayfield, With Blasphemy So Heartfelt, koji sam snimio i nisam mogao da nađem nikoga ko bi to objavio, a pošto se radi o odličnoj ploči, pomislio sam zašto ne bih osnovao svoju izdvačku kuću? Imala je samo 16 godina kada sam je prvi put sreo i kada smo počeli snimanje. Odrasla je u bluegrass porodici u Tenneseeju, putujući i svirajući po festivalima sa ocem i braćom. Počela je da komponuje sa 14, a ja sam tokom prethodnih nekoliko godina s vremena na vreme počeo da je snimam, i to je ono što čini album. Bez obzira na pozadinu, strukture njenih pesama su sasvim dugačije, veoma mračne, na način Nicka Cavea, ili kako neki kažu, P.J.Harvey, ali ona ima neki sopstveni stil. Neki macani iz Nashvillea je prate, sa njenim bratom na kontrabasu, a bubnjeve svira jedna ženska, sa sve visokim potpeticama. Što se novih izdanja tiče, za sada ništa novo nemam u planu.

Dan kaže da je snimanje novog albuma The Black Keys na rasporedu za avgust, dok novi solo album već polako poprima svoj oblik, tako da je dobro znati da ćemo ga dosta čuti i u narednih nekoliko godina.

...

Još jedna u nizu srećnih okolnosti jeste činjenica da se u možda pomalo podređenoj ulozi u okviru čitavog doživljaja, našao bend u čijem vlasništvu je, ako ništa drugo, ono najbolji Pop album iz prošle godine (sa velikim “P”!), sa pregršt referenci od sredine do kraja 60-ih. Oddessey period Zombiesa (Angela), Something Else period Kinksa (Useless And Tired), Abbey Road period Beatlesa (Another Day), Smile period Beach Boysa (Sun), Big Pink period The Banda (Wishbone)... 

Sve gotovo da podseća na neku vrstu igre u kojoj bend smišlja sopstvene pesme, kojima se pozivaju na sve one albume koji se uglavnom pojavljuju na uobičajenim listama Top 10 svih vremena. Pošto se ti albumi ovih dana uglavnom reizdaju sa bonusima u obliku non-LP strana singlova, čak i taj segment je pokriven sa recimo She’s Got A Hold On Me, imaginarnim letnjim hit singlom iz ’67. koji to nikada nije postao.

Pošto sam pitao ko je voljan da preuzme ulogu glasnogovornika grupe Hacienda, istupili su Rene (basista i glavni vokal) i Dante (gitarista i prateći vokal), tako da smo krenuli sa pokušajem da otkrijemo kako to da jedan teksaški bend pod očiglednim uticajem 60-ih ni malo ne zvuči kao The 13th Floor Elevators, Bubble Puppy, Fever Tree, The Zakary Thaks i njima slični... Pomislio sam da možda potoji šansa za tragom uticaja barem grupe Fun And Games, ali za njih nikada nisu ni čuli... pa evo šta imaju da kažu u svoju odbranu.

Saradnja između vas i Dana je počela mnogo pre nego što ste postali The Fast Five. Upoređujući njegove sopstvene snimke sa onim što vi radite, Dan se baš ne čini kao očigledan izbor producenta, ali napravio je sjajnu stvar s vašim albumom. Prizemna, uživo-u-studiju atmosfera je ono što u momentu čitavu stvar čini krajnje logičnom. Koliki je zaista udeo njegovog uticaja?

Susret sa njim je zapravo srećna okolnost. Bili smo na koncertu The Black Keys, posle kojeg smo proveli neko vreme sa njim ćaskajući o muzici, gitarama i opremi uopšte. Dali smo mu neke demo snimke da bi posle nekih šest meseci poslao e-mail u kojem je rekao da su mu se dopali. Čak je prokomentarisao posebno svaku pesmu, sugerišući kako je ovo sjajno, kako na ovome treba još da radimo, ovo bi trebalo malo izmeniti ...  da svakako nastavimo da radimo na pesmama i da mu se ponovo javimo kada budemo imali još nešto.

Kada se to desilo, rekao je da je izgradio sopstveni studio u kući i pozvao nas da ga posetimo, tako da smo smesta ostavili poslove kojim smo se tog momenta bavili i otišli u Akron. Do tada to nismo znali, ali ispostavilo se ima ogromnu gomilu ploča i iako ga uglavnom etiketiraju bluz i rok žanrovima, shvatili smo da zna sve i o pop muzici. Na primer, radili bismo na zvuku bubnja i sugerisali da bi smo hteli zvuk koji su imale Supremes na nekoj određenoj pesmi i dok si trepnuo, samo ovako (pukne prstima), odmah bi znao na šta mislimo!

Još pre nego što smo stigli u Akron, većinu pesama smo snimili u našem primitivnom kućnom studiju, tako da smo u osnovi znali šta hoćemo, ali on je tačno znao kako da učini da to zvuči upravo onako kako treba. Zaista je dobro što je ovo u stvari bio prvi put da smo imali spoljnju perspektivu, nekoga da sluša naše pesme i daje predloge koji su činili da se osećamo udobno, kao na primer: “Momci ja znam šta je vaša ideja, potpuno razumem, ali na ovaj način to neće doći do izražaja. Ja znam šta hoćete, ali ako hoćete da to i drugi čuju, probajte ovo. Hajde da stavimo fuzz na ovaj bas...” ili nešto slično, i kockice su tog momenta počele da se sklapaju.

Officer je jedina pesma koja donekle odražava blagi psihodelični uticaj koji bi neko najpre očekivao od benda u produkciji Dana Auerbacha.

Zapravo, ta pesma potiče iz vremena mnogo pre nego što smo sreli Dana, tako da smo mi već imali sličnih pesama. Mislim, mi jesmo fanovi The Black Keys, tako da pretpostavljam da je ovo jedna od stvari koja to i pokazuje, zar ne?

Useless And Tired, koja me podseća na Something Else period Kinksa i Angela sa prizvukom Oddessey & Oracle perioda Zombiesa.

Ta pesma ima nekoliko inkarnacija. Kada smo počeli da je snimamo, bila je prilično konvencionalna, potpuno drugačija, gotovo kao polka, a onda je u studiju počela da menja oblik. Imali smo rif na gitari, odsviran na jednom jako starom Epiphone Casinu, praćen velikim zvukom basa i bubnja, a uticaju su bili nekako sporadični, i dolazili su sa svih strana, od svakog po malo. Slično je i sa pesmom Angela. Na početku smo bili tako naivni, i stvari su potpuno nesvesno uticale na nas, tako da uticaj Zombiesa svakako nije bio planiran. Tek kada smo završili snimanje ploče, počeli su da se pojavljuju komentari da “ovo zvuči kao ono, ono zvuči kao ovo”, a za neke od tih bendova do tada zapravo nismo ni čuli.

Iako nažalost nije u pitanju uobičajeni sedmoinčer, She’s Got A Hold On Me je ono što bismo ovih dana mogli nazvati singlom, sa video-spotom koji se može videti na internetu, što je u stvari vrlo logičan izbor kada se uzme u obzir njen komercijalni zvuk koji bi se mogao uporediti sa Badfinger-kroz-The-Beach Boys. Nedavno sam takođe negde pročitao da je neko poredi sa The Lovin’ Spoonful i T-Rex, što ima smisla.

To je jedna od pesama gde je prvo nastala muzika. Jaime i ja smo svirali neki kotrljajući ritam, i sama muzika je postojala već dosta dugo, da bi zatim Rene smislio neku letnju priču u stilu Lovin' Spoonful koja me je podsetila na Daydream. Kada smo sve to sastavili u jednu celinu, ispalo je nešto prilično jedinstveno.

Kada se sve uzme u obzir, Baby Don’t Go od Sonny & Cher se čini kao čudan izbor za obradu. Međutim zajedno sa još nekolicinom spectorovskih originala koji kao da potiču iz Brill Buildinga, ona se sjajno uklapa u to neko dobro raspoloženje kojim odiše ploča.

Phil Spectorov uticaj na nas je definitivno ogroman. Što se tiče obrade Baby Don’t Go, imali smo ta dva-tri akorda koja smo vrteli na probi u San Anotniju, i Rene je uz to pevao neku melodiju, međutim kada je došlo vreme da se snima, rekao je da ustvari još nema napisan tekst. Upitao sam ga zašto jednostavno ne otpeva ono što je pevao na probi, pošto je zvučalo odlično, na šta se on izvinuo i rekao da je u pitanju pesma od Sonny & Cher, koja je bila ni manje ni više nego super Top10 hit. S obzirom da je ja nikada do tada nisam čuo, a zvučalo je bolje od bilo čega što bismo smo sami smislili, odlučili smo da je snimimo, tako da se radi o potpunoj slučajnosti.

Što se tiče opreme koju koristite, vidim da su u pitanju uglavnom stare gitare, Telecasteri, Fender Jazz bass, Vox Continental klavijatura... Na omotu albuma takođe ima jedna slika Renea sa Höfner bass gitarom u studiju.

Kad sviram sa Danom, koristim Fender Precision Bass, ali sa Haciendom uglavnom koristim Fender Jazz Bass, a Höfnera sam koristio na nekolicini pesama tokom snimanja. Telecastere sviram već duže vreme. Svirao sam zaista mnogo gitara ali oni su najlakši za sviranje. Ceo album sam snimio na dva Telecastera, sa izuzetkom pomenute Useless And Tired na kojoj je Epiphone Casino.

Pošto se na omotu u ulozi autora pesama spominje ceo bend, ko zapravo piše pesme? 

To je praktično svaki put drugačije. Svako ponešto doprinese. Ponekada sve krene od nekog ritma na bubnju, ili sa rifom, ili melodijom, zatim počnemo svi zajedno da sviramo dok pesma ne počne da poprima neki oblik. Rene piše 95% tekstova, koje uglavnom on i peva. Uglavanom je on taj koji smisli neku priču, a neko od ostalih eventualno nešto simbolično promeni, i to je to.

Vezano za vašu novu ulogu kao The Fast Five, nedavno sam na internetu našao snimak radijskog nastupa na WKCR, i mogu da vam kažem da mi većina pesama sa Keep It Hid zvuče bolje nego na samoj ploči, kao što sam već spomenuo i samom Danu. Mislite li da je to nešto što će potrajati? Siguran sam da ta vrsta publiciteta doprinosi i vašem matičnom bendu.

Oh, hvala, to nam zaista mnogo znači! To će definitivno produžiti našu saradnju sa Danom, HAHAHAHA! Turneja za sada protiče zaista dobro i sigurno ćemo nastaviti da sviramo zajedno. On nam je postao neka vrsta starijeg brata i već smo razgovarali o snimanju novog albuma, tako da ćemo sigirno biti deo toga na neki način.

Pošto mi je vaš album jedan od omiljenih iz prošle godine, nekako sam se nadao da ćete  koncert započeti sa sopstvenim repertoarom... Mada, nije da sam bio razočaran videvši Pete Molinarija, čiji sam takođe veliki fan.

To smo praktikovali na američkom i australijskom delu turneje, sa dva nastupa na dan, dve tonske probe i sve što ide uz to, i mislim da smo to dobro odradili, ali toliko energije se uloži u glavni nastup da je sve postalo prilično teško, tako da smo odlučili da u Evropi prekinemo. U svakom slučaju, nadamo se prilici da dođemo i sami i nadoknadimo to svima koji hoće da vide i sam bend Hacienda na delu.

Povezano:

• Kip It Hid, recenzija