UPOZORENJE: Ovaj tekst upotrebljava reč „fuck” (ili njen prevod na srpski) skoro onoliko često koliko je koristi i Isaac Brock, pevač i tekstopisac ovog vašingtonskog indie benda
ONDA: „Želeo sam da napravimo album koji je zabavan za slušanje, album sa kojim ne moraš da se boriš. [...] Jer neću više da pravim muziku za jebene hipstere...“ (I.Brock, u nedavnom intervju za Paste magazin)
„Oh, fuck it”. Da sam malo veći kavgadžija, verovatno bih udario čvrgu svakome ko u mome prisustvu tvrdi da
The Beatles nisu
najbolji bend u istoriji onoga što naša generacija naziva muzikom (a takvih još ima). I sapleo bih svakoga ko automatski izjednačuje „pop” sa „potrošnim” (a takvih je još više).
Vest da se
Johnny Marr, polovina legendarne pop grupe čije se svetlo nikada ne gasi, pridružio omiljenom lokalnom bendu i eksplicitni nagoveštaji da će njihov novi album zaista biti „pristupačniji“, učinili su da 20. mart stigne neopisivo sporo. Guranje u redu sa „jebenin
hipsterima“ iz Washington Univerziteta nije mi teško palo. Dograbivši svoje deluxe izdanje
We Were Dead Before The Ship Even Sank tačno u ponoć koja je spustila 20. mart na pospani Sijetl, osetio sam blaženo spokojstvo.
SADA: „Ako bi mogao da budeš bilo šta što poželiš, kladim se da bi bio razočaran. Jesam li u pravu?“ (iz pesme Lives sa albuma The Moon & Antarctica)
Dead je jako dobar album, ali i veliko razočarenje
Modest Mouse. On je proizvod iskusne grupe, napisan i odsviran precizno i rutinski, ali bez ijednog iskoraka u neistraženo. Prvi singl,
Dashboard, odlično odslikava karakter albuma – interakcija svedenih gitarskih linija, elastični ritam jednog od najboljih (i najpotcenjenijih) indie bas/bubanj dvojaca, kristalna produkcija začinjena nenametljivim pratećim vokalnim harmonijama i „nekovencionalnim“ instrumentima (ovde violina i truba, na drugim numerama harmonika, banjo i programiranje) i naravno, prepoznatljiv visoko-oktanski Brockov glas.
Uzimajuću u obzir generacijski jaz i razlike u tradicijama koje su formirale autorsko-instrumentalne izraze Marra i Brocka, nadao sam se da će njihov sudar proizvesti album koji je pristupačan, ali potentniji, zabavniji i zanimljiviji nego Dead. Nažalost, njih dvojica su spojili svoje različite senzibilitete na najgorem mogućem mestu – u sredini.
Već pomenuta rutina upravo i predstavlja problem, naročito kada se manifestuje u obliku lagodne ujednačenosti na srednjoj trećini albuma. Iako su u pitanju pesme jednakog kvaliteta (na kojem većina drugih bendova može samo da zavidi Modest Mouseu), one su slične i po trajanju, i po tempu i po jasno definisanim stih-refren-stih strukturama.
Tek kada numere počnu da meandriraju u stilu starog, nemirnog Mousea (Parting Of The Sensory i Spitting Venom), kada su melodije dostojne Smithsa (People As Places As People) i kada obe gitare, svaka na svoj unikatni način, podržavaju manijakalno Brockovo fraziranje (Spitting Venom), Mouse pokazje kako je Dead zaista mogao da zvuči.
Demokratski kreativni proces o kome Brock uporno priča dok opisuje nastanak ovog albuma je ostavio pečat i na tekstovima. Prvo lice jednine je ustupilo mesto prvom licu množine. Iako Brock i dalje često priča o ekstremnim ljudskim iskustvima, prikazi kolektivne demencije koju ovde projektuje ne ujedaju jednako snažno kao one pesme u kojima je podsećao da njegov pakao dolazi samo iz njega samog. Svakako da Isaac sam najbolje zna gde počivaju njegovi demoni i gde izviru njegovi strahovi i ja nemam pravo da procenjujem iskrenost ovih stihova. Ipak, slike koje on ovde kreira nisu jezički žive kao one kojima nas je hranio ranije i nejasnoća koja se mestimično nastanjuje u njima (Fire It Up) ukazuje na nedorečenost.
IKADA: „U prošlosti govoriš prezent. Razbićeš sve. Uništićeš sve. Pokušaćeš da pronađeš smisao u svemu tome.“ (iz pesme Steam Engenius)
Pesma Float On sa prethodnog albuma, Good News For People Who Love Bad News, bila je broj jedan na Billboardovoj listi singova. Dead je u prvoj nedelji prodaje dospeo do broja jedan na listi najprodavanijih albuma. Ipak, odgovor na užareno Internet pitanje „Koji od poslednja dva Modest Mousa albuma je bolji?“ je irelevatan.
Pravi odgovor glasi - The Lonesome Crowded West ili The Moon & Antarctica. To su albumi na kojima je Modest Mouse zvučao kao bend koji znači. To su albumi koji, iako su „zahtevni“ (šta je to uopšte?), imaju dovoljno težine i autentičnosti da su i danas sveži kao i prvi put kada sam ih slušao. To su albumi koji slikaju intiman portret vremena u kome su nastali i ostaju sa slušaocem dugo posle slušanja, upravo iz toga crpeći svoj „pop“ karakter. To su albumi koji su iznad svega kolekcije izvrsnih pojedinačnih pesama. Oni su sve ono što Dead nije, sve ono što je on mogao da nadvisi i sve ono što je on komercijalno prevazišao.
„Stavili smo žetone na prave brojeve, ali smo ipak izgubili. [...] Jebi ga, izgleda smo izgubili.“
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.