Kako zvuči garažni pank bend koji snimi album u sedam studija na sedam strana sveta sa skroro sedam producenata?
Kažu da na svetu postoje dva najbolja mesta. Jedno je veoma daleko od nas i veoma toplo. Drugo je mnogo bliže i hladnije i zove se Skandinavija. Specifična magija severa stvorila je neke od najvećih ljudi u istoriji: od Svedenborga do Andersena, od Karla XII do Raula Valenberga, od Griga do Bjorna i Benija, od Selme Lagerlef do Bergmana, od Grete Garbo do Bjork. U tom smislu, ni pop muzika, od Abbe do black metala, nije nikakav izuzetak.
The Hives su bez sumnje najvažnija tamošnja pojava u proteklih šest-sedam sezona. Kompletan istorijat popularne muzike ostao je utkan u njihovu potpuno neodoljivu mešavinu pank tutnjave i pop melodija na tri albuma objavljena u matičnoj Švedskoj od 1997. do 2004. godine.
Iako na The Black and White Albumu nabrijane gitare svedoče kako jabuka ne pada daleko od starog stabla, The Hives su se na prvom izdanju dužem od pola sata i prvom snimljenom van Švedske odlučili za visokoenergetski, ali čvrsto zauzdani pank-pop. Krajnji rezultat je duboko gacanje kroz manirizam: brižljivo spakovana buka je snažniji adut od autorskog umeća.
Gde je nestala stara grupa, to samo njeni članovi znaju. Umesto nekadašnje vitalnosti (na koju sada podsećaju Well All Right i naročito Tick Tick Boom, jedna od najboljih pesama iz cele karijere benda) kojom su početkom decenije vaspostavili švedski odgovor na White Stripes i Strokes, The Hives neretko ostavljaju utisak uzbuđenja koliko i utakmica Čukaričkog i Bežanije. Naime, 14 novih pesama nisu ni bolje ni lošije od modernog emtivijevskog proseka: i dok bi to za nekog bilo održavanje na sigurnoj površini, za grupu koje nekad izbacivala dragulje poput Walk Idiot Walk je ravno kreativnom kastiriranju.
Naročito drugi deo albuma pokušava da se izbori sa oštricama istog mača: prevazilaženje uspeha (koji je pre nekoliko godina iznenadio i same aktere) putem novog koncepta s jedne, i ostanak u okvirima već oprobanog s druge strane. Preciznije rečeno, muzika je tek podloga za stvaranje stilizovane medijske ikone s naglaskom na mladalačku neobuzdanost i samosvojnost. Kombinacija tradicionalnih vrednosti panka („muzika bez cinizma“) i opuštenijeg pop pristupa („zabava i zabava“) poklekla je pred fanki-rnb manipulacijama poput Giddy Up, Puppet On A String i najviše T.H.E.H.I.V.E.S.
Ključnu poteškoću stvara mnoštva producenta (Pharrell Williams, Jacknife Lee - U2, Green Day…, Dennis Herring - Modest Mouse, E. Costello, tri pesme je producirao sam bend, a pominju se i još neobjavljene pesme za B strane budućih singlova koje je skuvao Timbaland), ne zato što su neki od njih loše obavili posao (a jesu), već zato što ovaj potez pre ukazuje na nesiguran odnos prema novom materijalu. Na album je natrpano barem pet suvišnih pesama i momci su gurnuti u zemlju čuda, samo zato što se vratar napio i zaspao na poslu.
Upravo zato je album sigurno promašena opcija za nezaboravnu veče pesme&zabave. Ili još kraće: The Hives dokazuju koliko je srednja struja uska za ograničene talente. Grupe volimo zbog toga kako zvuče, ali još više jer nam magično dočaravaju kao da je stvarno i moguće.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari