Čovek koji je voleo život

Svako od stotina, možda i hiljada njegovih prijatelja može da ispriča pomalo drugačiju priču o Mikrobu, Bambusu, Meksikancu, Mladoženji, Ganeši. I sve bi to bile dobre priče

Daniel Kovač

Nemam nijednu neprijatnu uspomenu vezanu za Sašu. Čak ni neutralnu. Kada god sam sretao Mikroba, a to je bilo u Lepom Ritmu Srca (emisija na radiju B92), na otvaranjima izložbi, koncertima, putovanjima ili kada sam svraćao kod njega na njegov rodni Novi Beograd, to je sve, mogu da kažem, bilo slavno vreme. Duh zajedništva i prijateljstva koje je Saša umeo da proširi oko sebe neponovljiv je. Nešto kao da smo na trenutak u nekom filmu, a ne u svakodnevnom životu.

Cenim ga kao umetnika. Jedno vreme sam verovao da u Beogradu postoje samo dva istinska umetnika - jedan od njih je bio Saša. Poput njegovih mnogobrojnih nadimaka, bio je raznovrstan i u svojim interesovanjima i delima. Svom delu bio je posvećen, a njegov život se prožimao sa njegovim radovima iskreno i bez kalkulacija. Često su mu prsti bili umrljani bojama i sa strašću mi je pokazivao svoje najnovije radove. Bilo bi važno da se pozabavimo tim opusom, da skupimo snagu i znanje, pa da mu se odužimo makar jednom monografijom u kojoj bi bile njegove fotografije iz automata, maske, video radovi, omoti za kompakt diskove, performasi, trofeji sa buvljih pijaca i druge stvari koje su izašle iz ove bogate radionice. Njegova umetnost, vrlo rečito i sadržajno, snažno progovara o smutnom i teškom vremenu u kom je nastala, a u kom mi i dalje živimo.

Jedna stvar po kojoj ću ga zauvek pamtiti je njegov glas. Taj neponovljivi, topli glas koji kaže „Zdravo živo“. Glas sa radija i glas iz života, glas koji pripoveda, takav da je obeležio jedan period grada Beograda. Lepi Ritam Srca je bio veoma važan za nas - tu su se razmenjivala nova saznanja i rađale ideje koje smo kasnije i sprovodili u delo u našim radovima. Ta mala družina genijalaca, ludaka, odbačenih i odabranih – Saša je naš poglavica.

A tek muzika! Saša je bio jedan od najboljih poznavalaca rokenrola koga sam upoznao i bilo je pravo zadovoljstvo slušati ga kako priča o panku, novom talasu, glemroku, hardroku, krautroku, britanskoj sceni iz bilo kog perioda. Čovek, činilo se, beskonačne erudicije. Čovek sa neverovatnom kolekcijom ploča. Kada u nekoga, poput Saleta, uđe duh rokenrola i prožme ga – on naprosto ne može da ostari. Saletov duh je toliko odudarao od ovog doba skučenih duhova i sitnih karaktera.

Puno sam naučio od njega. Kako da se izbegnu konflikti u trenu? Ako se sa nečim i nije slagao, umeo je nešto da promrmlja, slegne ramenima i to je to. Od durenja i svađe ionako nikada nije bilo vajde. Kako blag karakter u ovo divlje, proračunato, koristoljubivo, apokaliptično vreme koje proživljavamo.

Naučio sam od njega i kako uživati u običnim, svakodnevnim stvarima. Gledati kako Saša uživa u hrani, piću, duvanu bilo je pravo zadovoljstvo čak i kad je prelazio granicu umerenosti. On je umeo da uživa u ljudima kao retko ko. Mogao je sa svima da priča makar odakle došli, kog uzrasta bili, kakvo obrazovanje imali i šta radili. Razumeo je i voleo ljude. Vrlo retka veština u današnje vreme kada je JA toliko značajnije od MI.

Saša je bio čovek koji je voleo život i nije to skrivao.

Druženje sa Sašom mi je ostavilo snažne slike koje ću uvek pamtiti. Podeliću sa vama samo jednu. Otputovali smo u Rumu da posetimo našeg druga Miloša Tomića koji je tamo služio vojni rok. Bio je kišni i ružan dan. U povratku, da bismo stigli do železničke stanice, odlučili smo se da preprečimo preko do pola uzorane ledine. Na trećini puta počela je da pada kiša. Kisnuli smo dok su nam se cipele lepile za žitko blato. Svako drugi bi se iznervirao ili uznemirio ili opsovao makar. Mi smo se prećutno razumeli, u trenu shvatili tu situaciju znajući da ne možemo da je promenimo, prihvatili stvari kakve jesu i nastavili sa našom šetnjom uz razgovor kao da je najlepši dan na svetu. Samo tako. Dva čoveka zanesena pričom. To više nije bila prosta stvarnost. To je bila scena iz filma, naš performans samo za nas, najčistija umetnost koja se živi.

Ne, Saša Marković nije otišao. To zapravo nije moguće. Tu je negde da nas pozdravi sa njegovim - „Zdravo živo“ i podeli sa nama neku novu priču.

Komentari

Jovan Ristić (gost) | 20.07.2010. 11.32.55

Video sam ga na toliko koncerata, i toliko puta sam ga viđao ispred SKC-a da mi je teško da zamislim da ga nema.
djape (gost) | 20.07.2010. 11.32.56

hoćemo (bar) ulicu saše markovića mikroba. ili neki skver gde će biti neke klupe, česma i koji će zelenilo redovno da održava i umetnici da oslikaju.
slax (gost) | 20.07.2010. 11.51.06

to je to
Pexa (gost) | 20.07.2010. 13.16.46

Odlican tekst. Ziv bio, Daniele!
Pedja (gost) | 21.07.2010. 11.32.52

Stvarno mi se svidja text i osecanja vezana za Mikroba,coveka koga nisam poznavao,a posle ovog texta,mislim bar,da sam ga poznavao ceo zivot...decije,potresno i pravo!!!
nadja (gost) | 21.07.2010. 20.43.46

"Jedna stvar po kojoj ću ga zauvek pamtiti je njegov glas. Taj neponovljivi, topli glas koji ka... Прикажи вишеže „Zdravo živo“. Glas sa radija i glas iz života, glas koji pripoveda, takav da je obeležio jedan period grada Beograda. Lepi Ritam Srca je bio veoma važan za nas - tu su se razmenjivala nova saznanja i rađale ideje koje smo kasnije i sprovodili u delo u našim radovima. Ta mala družina genijalaca, ludaka, odbačenih i odabranih – Saša je naš poglavica." iskren, dirljiv, slikovit i prelep tekst.
Jelena (gost) | 15.08.2011. 13.55.30

Bravo

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike