Trideset ljudi, to je naš Altamont

Beogradski duo (plus ritam mašina) Supernaut već više od dve decenije bitiše na margini ovdašnje rock scene, gurajući sve vreme prst u oko svima koji se u muzici i životu rukovode linijom manjeg otpora. Bend je prošao zanimljiv put od negitarskog koncepta do približavanja hard rocku, s tim što su teme koje opsedaju Srđana Đileta Markovića sve vreme ostale iste: narkofilija, život bez dostojanstva, masovna kontrola, rušenje i stvaranje bogova...

Novi album, nedavno objavljeni samizdat Pobuna mašina, poseduje snažne slike (Nacija) i direktne poruke (Tebe ja želim kao nagradu), i  učvršćuje sliku benda sa autentičnom poetikom i porukom. Sa Srđanom Điletom Markovićem i Sašom Radićem smo se našli u bašti kluba Akademija ponajpre kako bi rasvetlili slučaj ’antikarijere’ Supernauta, a zatim i uhvatili kopču sa istorijom srpskog rocka i undergrounda, a našlo se mesta i za Black Sabbath..

POPBOKS: Na novom albumu Supernauta se susrećemo sa pesmom Plaćenika, zatim imamo Pobunu mašina, koja neminovno priziva u sećanje Fleku. Takođe, reč je o poslednjim snimcima koje je načinio Goran Živković. Zbog toga mi se čini da ima jaku autoreferencijalnu dimenziju. Recite mi nešto o procesu rada na njemu.

Đile: Što se tiče Plaćenika, ta kaseta ne može više da se nabavi, ona je postala collectors item. Onda smo odlučili da spasemo pesmu koja nije ni ušla na to izdanje. Pobuna mašina je iz istoimene predstave koju smo radili sa Flekom još na početku naše antikarijere. Znaš onaj fazon, kao što Johnny Thunders na svakom albumu ima iste pesme, uvek misliš da to može i nekako drukčije da zazvuči. Ovo je poslednji Žikin rad uopšte (snimatelj Goran Živković – prim. aut.). To je bilo kao iz Zone sumraka – sedeli smo sa njim, i onda nakon dva dana ga nije bilo. 

Kako gledate na činjenicu da je ovo vaš prvi samizdat, naročito s obzirom da imate jasan underground stav?

Saša: S ovakvom karijerom, naravno da smo i do sada imali probleme sa izdavačima, ali je ipak neko to objavljivao. Evo sada smo prvi put došli u situaciju da to niko neće da objavi, pa smo odlučili da to sami uradimo. Mislim da je to budućnost. Nema druge. Loka je, koliko znam, digao ruke od domaćeg izdavaštva, a ovi ostali nikad i nisu bili zainteresovani za nas. Bukvalno me je Đile naterao da to sami objavimo, ja sam nekako i dalje verovao da ćemo naći izdavača.

Đile: Pa dobro, ali recimo u RTS nismo hteli da idemo – zločini protiv čovečnosti su ipak neoprostivi. To ti je kao što se sad veliča Siniša Škarica, kao on je bio kao neki prosvetitelj. Čovek je bre izbacio Sex and Drugs and Rock and Roll sa prvog albuma Iana Duryja, Pistolse nije hteo da objavi zbog Anarchy in the UK. Kao učinio je toliko toga. Šta je učinio? Nema, RTS i Jugoton, nikad nije bilo ništa gluplje od toga.

Saša: Dobro, nema šanse da bi ovo PGP objavio.

I meni se tako čini...

Đile: Pa njima valjda Generacija 5 odlučuje ko će da izda album. Nama je neverovatno da smo mi alternativnim izdavačima frka. Oni neće da se bakću sa nama. Tu je kolala ta priča da mi sve činimo kako bismo imali što manju publiku. To nije istina. Jednostavno, nikada nismo imali podršku koja bi vodila ka širenju publike. Odmah su svi skapirali da je bolje da to ostane tu gde jeste, manje će problema biti. 

Saša: Ali to niko neće da prizna, nego ispada da namerno radimo u korist svoje štete. 

Đile: U filmu o Ramonesima ima scena kada ovaj pita Joeyja ’Znači bili ste zabranjeni na radiju u Americi’. A Joey kaže ’Pa nismo bili zabranjeni. Imaš bend sa pesmom Now I Wanna Sniff Some Glue. Radio voditelj kaže ako ga pozovem u program, šta ću ako mi on pomene tu pesmu? I ko zna kakav je on uopšte tip kad je spreman da snimi takvu pesmu, pa onda najbolje ni da ga ne pozovemo, a još bolje ni da ne pustimo njihovu muziku’. Ljudi oportunistički biraju bendove sa kojima će imati najmanje problema.  

Supernaut se dosta promenio u odnosu na 90-e, kad je bio više  politički angažovan i koncipiran kao multimedijalni projekat. Tada je bio i manje gitarski usmeren... Oko koje ideje ste se okupili?

Đile: Pa ništa, prošle su 80-e kao jedno veliko Ništa, onda su došle 90-e koje su tek pretile da će biti očajne. Supernaut je nastao iz ideje bunta protiv opšteg stanja stvari. Napravili smo taj bend bez gitare, jer svi oko nas su bili klonovi Partibrejkersa. Supernaut je nastao iz DDT-a. U tom bendu je bio VD, imao je ritam mašinu...

Saša: Bend se sastojao od dve ritam mašine i glasa.

Đile: Hteli smo da budemo plastična anti-rock skupina. Nismo hteli da imamo gitaru, ni bas nismo imali, Saša je došao tek na drugom albumu. U stvari, nismo imali ništa. I onda dobiješ etiketu ’art rock’, mada upravo art scena nikad nije bila zainteresovana za nas. To se tek sad promenilo, pošto su oni tipovi iz Vujičić kolekcije ponudili da objave moju monografiju, a da se disk deli uz monografiju. To je prva verifikacija art rock scene što se Supernauta tiče. Bilo je nekih sporadičnih priznavanja, kao ta Flekina predstava u Bitef teatru, ali ništa više od toga. A i to što kažeš ’politički angažovan’... mislim, rock and roll je ovde takav geto, da je politički angažman i konfrontacija nemoguća, jer ti sviraš za ljude kojima je sasvim jasno gde žive i kako je prevara koncipirana. Prema tome, šta ti imaš njima da kažeš? A do šireg sloja nećeš doći nikada, jer da bi dotle došao, moraš da radiš nešto drugo. Nije ovo scena podjednakih šansi. Čak i ovi prvi ljudi koji su radili sa nama su bili u fazonu ’Super ste vi, ali niste komercijalni, pa ćemo se tako i ophoditi prema vama’. Čak i Fleka, koji je radio Urba Zona Trotorock... odmah se znalo da najmanji tiraž imati Supernaut. A i valjda ljudi neće probleme, pa bolje da se sve drži na sitno...

Rekli ste malo pre da su 80-e prošle kao Ništa. Sa druge strane, vidimo da se često idealizuju. Kako na to gledate? 

Saša: Generalno su bile jadne. Možda je početkom 80-ih bilo svirki, ali je to bilo kao ovo što mi sada radimo, za 50 ljudi. Ja se ne sećam ko je dolazio na Idole i Orgazam.

Đile: Mi nismo dolazili.

Saša: Tako je. Ali kad svira Radnička kontrola ili Urbana gerila, tu dođe 50 ljudi. A sad se od toga pravi ne znam ni ja šta.

Đile: Trideset ljudi, to je naš Altamont. 

Saša: I šta je iza toga ostalo – ništa. Ti ljudi nemaju ni po dva snimka. Slovenci su pri tom snimali svoje  najmanje bendove, imaju video zapise od ’80. naovamo. I sad, pošto ništa nije ostalo, nema ničeg da se vidi, onda se priča priča. 

Đile: Ali kada zaviriš iza velikih rock mitologija, nemaš ništa – to je 300 ljudi koji se lože. Tiraž prvog albuma Gang of Four je bio bedan – 3.000 u Engleskoj, 30.000 u Americi. To nije ništa čudno, istorija umetnosti je puna takvih primera. Ako radiš nešto autentično, prvi rezultat je da nemaš publiku. Publika postoji za kopije, za klonove, za prihvaćene vrednosti, za klišee koji svima prijaju. Ako ti nećeš to da radiš, ne možeš nikoga da kriviš. Mislim, meni je mnogo odvratnija situacija sada. Imaš scenu koja je pluralistička, na kojoj može sve, od metala do neo new wavea, ali ti vidiš da ne postoji ono ’zašto’, zbog kog se sve to radi. Ti to nemaš ni kod najblistavijih bendova današnjice, na primer kod Wolf Eyes. Oni su do koske, ali meni nije jasno zašto to 30 godina posle Einstruzende Neubautena. Mislim, kapiram da se želi odmak od svega, ali opet nema više taj razlog. Sve se radi kao repete za ljude koji nisu bili tu. I cela scena funkcioniše po principu ’evo još jednom, za ljude koji nisu bili tu’. Kao što snimaju Hulka, pa onda Origins of Hulk, za klince koji ne znaju kako je od Brucea Bunnera postao Hulk, i to je posebno odvratno. Stvara se situacija u kojoj ništa novo nije moguće, pa onda hajde svi da kupujemo šta Sony daje.

A kako ocenjujete 90-e, da li je tada alternativna scena bila bolja?

Saša: Ne znam, mislim da se i to sada idealizuje. Meni je fascinantno kad čujem reklamu na B92 za ona coffee shop sranja koja ide: "Najbolje od beogradskog instrumentalnog undergrounda". Pazi, idemo dotle da instrumentalnu muziku nazivamo undergroundom. To je kraj priče. Ako to tako možeš da prodaš klincima, onda možeš da im prodaš šta god hoćeš. Verovatno sad neko ko je išao u Industriju ’95. misli da je bio underground.

Đile: Ali dobro, kako se otvorila mogućnost da slobodno vijaš po prošlosti preko interneta, tako smo našli bendove koje smo slušali kao klinci, posebno Maniacs i Depressions, i stvarno smo hteli da navučemo da što više tako zvučimo. To su odlični bendovi i potpuno nezasluženo se ne pominju. Ja mislim da su oni za sam čin svirke nekog novog rocka, punk rocka, nazovi to kako hoćeš, učinili više nego svi ovi bendovi u koje se ljudi obično kunu. Čak su i Physicals, koji su nastali tako što su Maniacs skapirali da nema para pa su odlučili da naprave novi bend, dobri. Nas stalno nazivaju proto punkom. U redu, mi jesmo proto punk, i kad to kažem mislim konkretno na ove bendove.  

Na novom albumu mi je posebno zanimljiv način na koji sviraš  gitaru. Sada ima i udvajanja, gotovo kao hard rock...

Đile: Vremenom smo postali dvojac sa ritam mašinom. Dogodile su i stvari koje su pretendovale na taj anti rockerski koncept, recimo techno i body. Odjedanput nije više bilo subverzivno nemati gitaru. Pogotovu od kad je došla ova DJ kultura, koja je sama po sebi smrt, onda smo hteli da se drastično odvojimo od te kulture, od technoa, bodyja, koji se isto pokazao kao veliko ništa. I onda smo hteli baš da radimo gitarski. Prvo smo krenuli da drljamo, hteli smo što gore da zvučimo, malo smo vežbali. A onda nam je postalo zanimljivo da zvučimo kao one stare seljačke grupe, znaš ono – dve gitare, tema, solo... Pošto u celom tom hard rocku, ili punk rocku, nazovi to kako hoćeš, u principu je to isti kurac, imaš jednu bitnu stvar, a to je da je struktura važna, odnosno kako tu strukturu ogoliti na što manje elemenata, na što manje tonova. Potpuno je nemoguće svirati kao McLaughlin na tolikoj snazi. Ja ne mogu da shvatim ljude koji odu da gledaju gitariste koji na 120 decibela seru solo od pola sata. Samokažnjavanje je ekvivalent toga. Kao što si imao svođenje strukture muzike samo na funkciju, isto si to imao i u slikarstvu od 20-ih godina prošlog veka na ovamo. Nema ničega – samo efekat. Ovo je društvo koje očekuje efekte, koje favorizuje funkcionalnost, onda i umetnost koja želi da ga reflektuje mora da bude takva. 

Da li se ovo društvo u tom smislu razlikuje od nekog tzv. razvijenijeg zapadnoevropskog?

Đile: Ne razlikuje se, jedino što smo mi deponija, ali isti zakoni vladaju. I naravno, imaš taj snobizam – ako je new wave prošao, sad je zlatno vreme za new wave. E, sve smo učinili samo da ne budemo new wave. Ako treba, Richieja Blackmorea ćemo da sviramo, samo new wave da ne budemo. Uostalom, neka kaže i Saša, on je aktivni sudionik (smeh).

Saša: Meni je forma uvek bila manje bitna, a suština je ostala ista – Điletov glas i tekstovi. Mislim, možemo da sviramo ’frku’ kad ’oćeš. Ali je problem u tome što je sad kao hard rock seljana, a ’frka’ je super, iako je to najlakše svirati, a biti šupalj. 

Đile: Da rezimiramo, nulta decenija je prošla kao zlatno doba maniraizma. Evo recimo imaš ex Models koji naprave od Gang of Four simfo rock. Oni sviraju fantastično, Gang of Four da se rode četiri puta neće tako svirati, ali nema zašto. Manirizam je vrsta umetnosti koja pokazuje zašto je umetnost pre nje bila tako velika. I to je sve potrebno, bolje se razume revolucionarnost pokreta pre manirizma, ali sam manirizam nikad nije dao ništa važno. Ovo je doba dekadencije, sve je vladavina Sonyja. Kao što drže neku Gloriu Estefan, tako isto drže tapiju na alternativnu muziku – ona ne sme da se menja u odnosu na ono što je bila pre 30 godina, inače oni neće da je distribuiraju. Sony je najjači distributer i sve zavisi od njega. Barem ja tako kapiram. Ako alternativna scena ne sme da se pomeri dalje od ’81. to je samo zato što još uvek nekom pravi pare, i ni zbog čega više. Tako da to i nije alternativna scena. To nije ništa. 

Iskustvo sa Szigeta Đile: Evo ti paralelan primer iz komšiluka. Bio sam na Szigetu, i izađu Mission, Sad, ne ložim se puno, al’ su bili nabrijani neverovatno. Bili su predgrupa Cureu. I da ne bi ostavili suviše dobar utisak, ovi krenu da ih sabotiraju na razglasu – crkne mikrofon, pa ozvučenje bubnjaru, pa se ne čuje gitarista. Ovome je jasno da ih miniraju da bi Cure posle ispali otkrovenje. I na talasu tog antiklimaksa se on ispičkara sa publikom i završe koncert. Izađe zatim Robert Smith, pijan k’o zemlja. On je drkao akustičnu gitaru ceo koncert. I na kraju su onako, reda radi, odsvirali medley svih hitova u roku od 15 minuta. Sabili su tezgaroški. Ali vidiš, treba Cure da budu glavni i drugi ne može da bude glavni. Ako iole znaš šta je razglas a šta mikseta, jasno ti je bilo da sabotiraju Mission.

Kako ste odabrali pesmu Rokyja Ericsona za obradu?

Đile: On je interesantan lik, uvek smo hteli da sviramo neku njegovu pesmu, alive što smo probali je zvučalo čudno glupo. Ovo je prvi put da je zazvučalo kako treba. Hteli smo i one mnogo jače pesme, ali nam je ovo bilo simpa, pošto je iz perioda kada se vratio na scenu sa Aliens. Verovatno je mislio da će to da bude i hit, nema veze što traje šest minuta. Aliens je opak bend, baš rock and roll do srži. Pogotovu onaj ludi gitarista. Svi kažu Ericson je psiho, a ovaj je tek lud. Mene su sve klinke pitale je l' ovo Roky Ericson, pa pokažu na gitaristu (smeh).  

Zašto nije uspela formacija Supernauta sa drugim gitaristom?

Đile: Hteli smo mi da se vratimo na taj stariji zvuk, ali ne toliko baš. Marksistički gledano, istorija se ponavlja illi kao farsa ili kao tragedija. Mi smo hteli više da budemo farsa istorije, nego tragedija. Tragedija je kad ti stvarno kreneš to da sviraš, e to je stvarno tragedija. I još se uživiš, poveruješ da si ti to smislio... 

Pošto u tvom slikarstvu ima dosta stripovskog, reci mi kad si počeo da čitaš stripove i šta te je kod njih privuklo?

Đile: Oduvek sam voleo strip, čak i pre muzike. Kad smo bili klinci, to je bilo sve što smo čitali. Tad je još i bilo stripova. Uvek imaš neki lucidni trenutak istine čak i u komercijalnom stripu. Tu postoje prelomi koji su za klasičnu rock and roll scenu i dalje nezamislivi.

Na tribini povodom 30 godina New Wavea si rekao da naša likovna kritika nije prepoznavala strip kao značajnu formu. Da li se ta situacija promenila?

Đile: Nije da nisu znali, znali su oni, inače ja ne bih imao nikakvu prođu. Postojao je taj underground strip ali uvek se to čuvalo za neki uzak krug kao što se i rock and roll i dalje ovde čuva. Preko radija puštaš ljudima Smithse a uveče kod kuće slušaš Gang of Four. I ne grize te savest, kao ’šta sam mogao’. Bila je ta jedna izložba underground stripa za koju je Ješa Denegri napisao predgovor, i glavna teza mu je bila ’da to je bilo, ali to je prošlo’. Prvo, nije prošlo, jer je to totalna demistifikacija socijalnog mehanizma ustrojenog na prevari. Mislim, dalje od toga se ne može. I sve što ima takvu etiku je meni underground. Dok god ovo društvo bude bilo zasnovano na prevari dotle će postojati i underground kao reakcija. 

Bio si u prvoj postavi Discipline Kičme. Kako je to izgledalo? Đile: Bio sam samo jednu probu u bendu. Odmah smo se posvađali, pošto je Koja već tad imao jak koncept, koji je ovekovečen na Sviđa mi se da ti ne bude prijatno. Ja sam hteo da to više vuče na neke rock and roll klišee, njemu to nije odgovaralo. Ja sam se tada pržio na Crampse, i još uvek se pržim.

Malo pre smo pričali o situaciji u muzičkoj industriji. Zanima me, kako vidiš  likovnu scenu, da li postoje pravci i autori koje ceniš?

Đile: Kao što imaš Sony u muzici, tako ovde imaš Tate. Sve što Tate vrti su teze stare 30-40 godina. Oni su najmoćniji i svi evropski muzeji gledaju šta će Tate da kaže, koju igru kroji. I to je sve strašno dosadno. Ali koja god se opozicija pojvi, itekako se radi na tome da ne traje dugo. Kao što su slomili East Village, tako su i od Lewbrowa napravili umetnost koja može da prođe. Uvek imaš nekog ko drži banku i teško je pored njega bilo šta uraditi, ako se ne poklapa sa pravilima koja on diktira.

Da li možeš da mi kažeš nešto o iskustvu boravka u Los Anđelesu?

Đile: Otišao sam tamo ’92.  i čak sam bio na nekoj izložbi, neki kao istočnoevropski underground i ovaj njihov lowbrow koji je bio u povoju. To je bila prva izložba lowbrow u muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu. To su odmah zatvorili. Galerija je bila zatvorena istovremeno kad i čuvena izložba Helter Skelter, gde su se pozivali na staru tezu da je Menson bio zeleno svetlo za pogrom nad hipicima, da je slučaj iskorišćen da se kaže ’Eto vidite kakvi su oni i dokle ceo taj lifestyle dovodi’. I to čak ni ’92. nije moglo da prođe kao neka revalorizacija istorije. Izložba je zatvorena, ono malo galerije u kojima smo mi izlagali je isto tako pukla. Međutim, par godina kasnije lowbrow se vratio i sad je već svetska činjenica, ali sada sa manje aluzija na onaj čuveni genocid koji se odigrao između ’69. i ’72. Postoji čak i taj podatak da je Nixon lično zabranio emitovanje rock and rolla na radiju. To je trajalo dve godine. Čuvena „nixonorama“. Kad su ga najurili trakama, to je popustilo. Ali je ostalo da se beslovesni rock gura sa radija i ti danas na oficijelnom njihovom radiju možeš da čuješ samo gluposti. Od Blondie Heart of Glass i ništa više, od Stranglersa 96 Tears i ništa više... to su rezultati Nixonorame. 

A da li si slušao college radio stanice?

Jesam, ali one nemaju toliku pokrivenost. Mislim, imaš sada i gomilu internet stanica, ali ipak treba da znaš da to postoji da bi ih pronašao. Ništa se praktično ne menja. Neće sigurno nijedan klinac ukucati Maniacse ako ne zna šta je to. I dalje stoji da je informacija dobro čuvana roba. (Obraća se Saši) Pa sećaš se kad je bio rat, i došao je neki snimatelj da radi sa nama i sa Sonjom. I Sonja krenula da ga proziva kako rat besni a oni sa RTS-a ništa, nijednu poruku protiv toga da puste. A on joj kaže ’Šta hoćeš, puštali smo Woodstock’.

Pa ko shvati, shvatio je...

Saša: Da, univerzalna antiratna poruka (smeh).

Đile: To je baš to – nemoj dalje od toga, daj univerzalnu poruku.

Kako ste se zapalili za rock muziku, kad ste shvatili da želite da svirate u bendu?

Đile: U gimnaziji smo svi slušali Black Sabbath, i onda je neko došao i rekao ’vi ste tutumraci što po Čukarici slušate Black Sabbath, umesto da slušate Dylana’. I onda sam ja uzeo Dylana i ukapirao da bih dao 40 Dylana za Black Sabbath. Uopšte nisam popušio tu školu singer/songwriter. Ja i dan danas mislim da je Black Sabbath ključni bend a Bob Dylan... ja to ne smatram rockom uopšte. 

Saša: Ja sam malo mlađi od Đileta. Sedamdeset i sedme sam imao  13 godina. Do tada sam slušao muziku potpuno bez veze. Onda su se pojavili Pistolsi. Ali nije to bilo samo do muzike... kad si klinac, pubertetlija, onda te zaintrigira kad vidiš našta oni liče. Mnogo veći šok mi se desio ’78, kad sam čuo Suicide prvi put. To je u stvari bio ključni momenat. Đile je bio stariji, on je enciklopedija. 

Saša, reci mi u kojim bendovima si svirao pre Supernauta?

Saša: Ja sam pre Supernauta svirao u samo jednom bendu, u Kazimirovom Kaznenom Korpusu. Tu su svirali Čeza, koji je svirao i u Supernautu, i Draža, koji je paralelno svirao u Profili Profili, i sa Laibachom, na njihovom prvom albumu je svirao bubnjeve, i pokojni Jela. Ja sam došao kasnije, posle kasete koju je izdao SKC ’82. To je praktično bila prva nezavisna kaseta koja je izdata u SFRJ. To je bila split kaseta Kazimira i Profila Profila – dva benda sa istim ljudima, s tim što je u Profilima pored navedene trojice iz Kazimira bio i Milan Mladenović, koji je svirao bas. Bio sam ’81. na tom koncertu, mislim da je na njemu bio i Đile, reč je o dva koncerta na Tašmajdanu, događaj se zvao Aktuelna beogradska rock scena. Svirao je creme della creme – Idoli, Šarlo, Orgazam, UKT... I onda je Kazimirov Kazneni Korpus, koji se okupio par dana pre toga, izašao i odsvirao pet puta zaredom istu pesmu. Bio je i koncept i šok. Nisam ih tada poznavao. Prvo sam se upoznao sa Jelom. Oni su ’83. Hteli da promene koncept, Čeza je hteo da pređe na gitaru, pa im je trebao basista. I onda me je Jela pozvao. Vežbali smo k’o majmuni godinu dana, da bismo odsvirali samo jedan koncert na Akademiji. I onda je Čeza rasturio bend. Prešao je u Plaćenike, gde je svirao sa Điletom, Antonom i Dražom, koji je na početku svirao bubnjeve.

Đile: Kazimirov Kazneni Korpus je bio najekstremniji bend na ovim prostorima. Čak i taj snimak ne pokazuje u punoj meri kako je to zvučalo. To je stvarno bila anti-muzika. Pre nego što je došao Milan Mladenović, tu su bila samo dva klinca koji uopšte nisu znali da sviraju gitare. I to kako su oni organizovali muziku iz svog neznanja, to je neverovatno. To je u stvari suština celog punka – ne znaš da sviraš. Ali to te ne sprečava. 

Supernaut na Popboksu:

• Pobuna mašina, recenzija albuma
• Srđan Đile Marković, Ukus poznatih (2008) 
• Eli, recenzija albuma (2006)