Pobuna mašina

Uz svo poštovanje za sve koji su doprineli postojanju grupe Supernaut, ona je neodvojiva od delovanja Srđana Markovića Đileta na našoj sceni.

Doduše teško je precizno opisati šta je njegov rad, u svim svojim oblicima koji uključuju slikarstvo, strip, glumu, performans, radio program i bend, ali u tome i jeste stvar - Đile se ne zaustavlja samo na jednom obliku izražavanja, zastupnik je dešavanja kreacije svuda i u svakom obliku, što talentovanim ljudima prija, a zbunjuje razne isčuđavače i posmatrače života sa bezbedne daljine (njih ćete inače prepoznati po tome što uvek imaju spreman novi gradski trač za laku konverzaciju, a ništa da kažu o sebi).

U muzičkom smislu, Supernaut je reinkarnacija moguće ultragradske proslošti Beograda, odnosno, neka vrsta rekonstrukcije prošlosti koja nam se nekom greškom nije desila - a ima tu mnogo čega što je moglo da se desi ovde, ali nije, nego baš negde drugde. Ako ništa drugo, oni daju odgovor na to šta bi bilo da su, nekim slučajem, Richard Hell, Johnny Thunders i grupa Suicide živeli i radili u ovom gradu, u vreme kad je bio malo manje nespokojan.

Supernaut živi u jednom mitskom vremenu, u kome se sustiču budućnost i prošlost iznad zaprepašćene sadašnjosti našeg grada.

Zato se u njihovoj muzici neprestano ukrštaju uticaji proto punka, jednostavnih, rockerski upotrebljenih elektronskih instrumenata, i ekspresivnog vokala koji kao da je jeo suštinu rock n rolla, ako se njom može nazvati taj grč, to stegnuto režanje. Držim da je način na koji Đile peva to što peva jedan od najekpresivnijih rockerskih istupa koje smo ikad imali na sceni - njegova autentična borba sa sopstvenim glasom i svim ograničenjima, studijskim i ljudskim, a da bi se nešto reklo, oličenje je večne borbe da se nesto važno kaze. Zato se Điletu veruje sve sto kaže, pa čak i kad ćuti.

Ime albuma Pobuna masina podseća da je nekad davno postojala predstava koju su uradili u saradnji sa Flekom, pa se opet Supernaut pojavljuju u ulozi nekog ko sebi pravi omaž. Ali ono što je jednako zanimljivo jeste prisustvo pesme Đavo pod maskom koja spektakularno otvara ovaj album - radi se o izgubljenom mini-klasiku, iz perioda rada sastava Plaćenici. Plaćenici su bili superpojava u svetu beogradskog rock undergrounda, što je obećavala mnogo tokom jedne godine postojanja (1987) - napravljena oko saradnje Đileta i Antona tokom kratkog perioda u kom Partibrejkersi nisu postojali, jer su se posle prvog albuma i produženog mučenja da se nešto uradi po pitanju karijere i svirki zapravo razišli...

U tom trenutku su se pojavili Plaćenici kao vrhunski izraz rockerskog Điletovog stava u kombinaciji sa večnim plamenom Antonove gitare. Kako je to zvučalo, možete poslušati na kaseti iz tog vremena Beogradski grafiti - Bad Boy Rock (Slovenija 1988), koju je u to vreme sakupio i uredio potpisnik ovih redova. Među underground rock vedetama iz tog doba, od Baby Kate, preko Bourbon B do Oslobodilaca, najzastupljeniji su Plaćenici i to sa razlogom. Od šest legendarnih snimaka (medu kojima je Ptica pevacica verovatno najbolja zatvorska pesma naše rock muzike), imao sam priliku da objavim pet, a jedina koja je ostala do sad nedostupna bila je hitična Đavo pod maskom - tadašnji programski urednik Akademije (kluba FLU) i začudo menadžer ovog sastava, već pomenuti Fleka, ponudio mi je logično objašnjenje zašto je ne da: "Ova pesma je hit, nju ćemo objaviti kao singl".

Singla nije bilo, ali je prijatno čuti je prerađenu na otvaranju novog izdanja Supernauta, još jednog istupa u njihovoj karijeri koji ima onu esencijalnu rockersku ludost da se pokuša sve dovesti u pitanje. To je ključni front na kome se Đile i drugovi bore, i po tome treba meriti Supernaut među ostalim sastavima - mnogo je važnije da li su njihove teme i poruke prave, nego kako je šta upakovano.

Pobuna mašina ima sve odlike koncepta, priče unutar albuma, ali ni koncept nije nesto čega se valja držati, pa Supernaut u svoje standardne priče o fabrikovanom otuđenju i manipulaciji masama ubrizgava razne intimnije sadržaje. To nije daleko od otvorenog koncepta Diamond Dogs, David Bowiejevog pokušaja da projektuje rock ploču na temeljima Orwellove 1984, a rezultat je zanimljiv spoj anti-utopijskog rock futurizma i rockerskog tradicionalizma, apartan u odnosu na celokupnu našu produkciju.

Rock n roll junak se ovde pojavljuje kao poslednji normalan čovek, svet su preuzele neimenovane sile koje nam ne žele dobro. Davo pod maskom nas uvodi u priču, kao naša verzija Sympathy for The Devil, Jubelo se obračunava sa bogovima svih vrsta, dok Igra rata objašnjava šta su namere onih koji vuku konce - muzika je za njih đubre, a vođenje rata pravo uzbuđenje.

Ovakav početak albuma pravi pun krug sa završnom temom Nacija u kojoj je reč 'nacija' rimovana sa mnogim rečima za koje ste zaboravili da se sa njom rimuju (počevsi sa 'degeneracija') - ova omiljena tema ovde je rastavljena na sastavne delove i treba da pokaže koja je motivacija neimenovanih zlih sila sa početka storije.

Sve smo to već negde čuli, Supernaut je imao slične trenutke, ali postoji svežina u obraćanju kroz koncept, koji ovoj ploči daje oblik rockerske bajke. No tek drugi tok pesama na ploči daje onu pravu uverljivost priče kroz neophodnu intimnu notu zasnovanu na neospornom ličnom iskustvu, a u kojoj je rock n roll persona na svom, večito gladna - od "mlad, budi uvek mlad" do "ja tebe želim Tanja, kao nagradu", ove poruke su čak neoubičajeno direktne, kao da je rock n roll persona danas gladnija nego ikad.

Zbog te gladi koja nikad ne nestaje, Supernaut su još uvek bend na koga mladi sastavi obraćaju paznju, te ova ploča zasluzuje jedan stepen više u konačnoj proceni.

Na sličan način kao Mark E Smith, ili Billy Childish ili Alan Vega, tako je i Đile izgradio nesporno mesto na našoj sceni kao uvek isti glas koji se ne dovodi u pitanje. Njegove pesme iz zbilje socijalnog inženjeringa spadaju u svojim najboljim momentima u samoosvešćene vrhunce rock muzike ovde, posle čega nije toliko bitno šta je i kako odsvirano, sve je i tako na svom mestu i uvek je bilo.

Srđan Marković Đile je istorijska ličnost koja je do sad uspešno izmakla istoriji, i praktično sve što uradi jeste događaj. Nema mogućnosti greške, a ocene savremenika, pa i moja, sasvim su nebitne prema ovom trajanju.

Supernaut na Popboksu:

• Srđan Đile Marković, Ukus poznatih (2008)
• Eli, recenzija albuma(2006)

Audio:

MySpace