Further

The Chemical Brothers iza sebe ima karijeru dugu skoro dve decenije, istoriju saradnji sa značajnim muzičarima, reputaciju jednog od najuspešnihih elektronskih sastava kada su u pitanju živi nastupi, kao i sedam studijskih albuma. Na poslednjem od ovih sedam, Further, oni dokazuju sposobnost da naprave celovit album, ali takođe rizikuju da glavnicu svoje mnogobrojne publike ostave razočaranom. No, pođimo redom.

Sredinom 90-ih neko se setio da bi mogao da nadene ime žanru koji bi obuhvatio strahovito uspešne bendove i izvođače koji su pravili (kao što često biva) hibrid svega i svačega, te ih je navodno bilo teško svrstati u neku od već postojećih odrednica. Tako je rođen „big beat“. Međutim, kako je vreme odmicalo, publika se zamarala od spektakularnog izgleda, šokantnog nastupa i besa koji su The Prodigy učinili kraljevima ovog pravca i uskoro je ovaj bend izgubio na značaju, dok je sa The Chemical Brothers priča tekla sasvim drugačije.

Naime, gotovo od početka karijere pa sve do danas oni opstaju u krugu najuticajnijih autora elektronske muzike, a njihovi nastupi su među najposećenijim. To ne znači da i oni nisu imali uspone i padove, a ono što su im (pre svega kritičari) iz albuma u album sve više zamerali jeste odsustvo jasnog smera, celine ili koncepta dugosvirajućih izdanja koja su u poslednje vreme sve više bivala izgrađena isključivo na plećima nekoliko čak međusobno nekompatibilnih planetarnih hitova.

Za Further, na kom svaku pesmu prati video klip, to ne važi iz nekoliko razloga. Najpre, on ne sadrži nove Hey Boy Hey Girl, Block Rockin' Beats ili Galvanize koje bi privukle pažnju šireg auditorijuma. Dalje, na njemu su skoro potpuno izostale saradnje sa poznatim gostujućim MC-jevima i pevačima/pevačicama (što je u poslednje vreme za TCB postalo standard). Na kraju, ali ne i najmanje važno, na njemu su svesno napuštene stilske zamke kojima se publika pridobija na prvu loptu, a kojima bi muzičari toliko iskusni kao The Chemical Brothers lako umeli ponovo da pribegnu.

Najbliža "starim dobrim" hitovima jeste Swoon u kojoj se obilato pozajmljuje iz Orbitalove Lush 3-1, s tim što se odabrana tema izvodi iz „četiri na četiri“ ritma originala u nešto punktiranija područja, snabdeva savremenom produkcijom i začinjava tu i tamo indie vokalima, te manje-više za haus standardnim prelazima i brejkovima.

Escape Velocity je još jedan potencijalni pogodak, no jasno pre orijentisan ka živom izvođenju i DJ setovima nego učestalom radio emitovanju ili kućnom ambijentu. Dva minuta „dizanja“ kojima na početku tek nagoveštavaju kulminaciju koja nastupa negde oko šestog minuta ove 12-minutne plesne vožnje koja uz svedeni ritam i neprestanu upotrebu arpeđa u glavnoj liniji prosto odiše mirisom starog, neiskvarenog rejva.

Iako prijemčive, navedene pesme definitvno nisu najinteresantniji momenti Furthera. Krautom, izvitoperenim sintom i morskim setnim vokalima zaražena K+D+B, euforično šljašteća Wonders Of The Deep, i Another World (koja zvuči kao kakva čudna saradnja recimo projekata The Field i benda kao što je The Raveonettes) stvaraju nešto prefinjeniju atmosferu. Horse Power u pomoć priziva savremenu agresivnu elektro produkciju, a Snow je blagi melodični eksperiment s Stephanie Dosen u glavnoj ulozi (što je i jedino gostovanje ovog tipa na albumu).

Glavni adut, međutim, nisu pojedinačne numere. Način na koji su umiksane, redosled kojim se smenjuju i celina koju grade najzad jeste nešto čime The Chemical Brothers posle dužeg vremena mogu da se pohvale.

Zbog toga je došlo vreme da se prizna da je ovaj bend najzad doživeo istinsku zrelost u kojoj više ne juri za hitovima, ali se istovremeno ne povlači u opskurne eksperimente, već teži pre svega smislenom uobličavanju i upotpunjavanju stila koji samostalno već godinama gradi.

 The Chemical Brothers na Popboksu:

• We Are the Night, recenzija albuma (2007)
• 4 ruke, 1 klik, 1 koncert, The Chemical Brothers u Beogradskoj areni (2007)
• Push the Button, recenzija albuma

Audio:

• MySpace